MONOGRAFIA

Istorijat vaterpola i njegov razvoj u svetu

Vaterpolo potiče iz Engleske. U pogledu njegovih prvih, početnih formi, razlikujemo više uzajamno različitih varijanti. Jedan od početnih vidova vaterpola npr. nazvan je vodenim fudbalom. Kod njega nisu postojale kapije, već su njih zamenjivala dva kraja bazena u svoj svojoj dužini. Donde je trebalo doneti i na ma koji deo "kapije" oberučke postaviti loptu. To je predstavljalo tzv. "touchdown", tj. gol. Pomenuti izraz inače nije bio pozajmljen iz fudbala, već iz ragbija. Ova vrsta vaterpola igrala se i na otvorenim, neomeđenim vodenim površinama. Ponegde bi od splavova ili čamaca bile načinjene kapije. Rana pravila igre bila su sasavim jednostavna: vratar (a često se dešavalo da su i po dvojica njih branili kapiju ili zid bazena) bi se bacio na napadača koji se približavao sa loptom, te se tako igra odvijala na zaista bespoštedan način. Ova varijanta igre najpre se proširila u SAD, dok se u Engleskoj postepeno razvijala igra.

U Bornmautu je 1876. godine po prvi put odigran vaterpolo-meč koji je donekle ličio na sadašnju igru. Prvoga dana je na plivalištu dužine 50 m učestvovalo po 6, a potom po 11 igrača. Škotlanđanin Vilijem Vilson je 1876. tačno registrovao tok same igre i tako su nastala prva pisana pravila, koja su, između ostalog, propisivala i važnost golova, njihove dimenzije, a broj igrača je u početnom periodu često bivao menjan. Engleski plivački savez je na koncu 1885. godine vaterpolo i službeno priznao kao sportsku disciplinu i u 11 tačaka unificirao Vilsonova pravila. Primena pravila je počev od tada postala obavezna. Savez je u 1888. godini kao prvi na svetu organizovao državno prvenstvo (u finalu je "Barton" sa 3:0 pobedio "Oter"). U decenijama koje su prethodile smeni vekova vaterpolo je krenuo na svoj osvajački pohod po Evropi. Prvi mečevi organizovani su 28. jula 1890. u Engleskoj (u Londonu), 1893. u Nemačkoj, 1894. u Austriji, 1895. u Francuskoj i Belgiji, 30. jula 1899. u Mađarskoj (u Šiofoku), a 1900. pak u Italiji. "Igra" je ličila na rvanje u vodi, ali je zato privlačila sve više publike. Prvi međunarodni meč u Mađarskoj odigrao je decembra 1901. godine tim MUE (Mađarsko plivačko društvo) sa bečkim WAC-om (Bečki atletski sportski klub).

Nadmetanja u prvom zvanično raspisanom državnom vaterpolo-prvenstvu održana su septembra 1904. pod patronatom MASZ-a (Mađarskog atletskog saveza). Plivanje i vaterpolo godinama su se nalazili u ingerenciji MASZ-a. Mađarski plivački savez osnovan je tek 1907. dok je 1919. osnovana Mađarska strukovna vaterpolo-komisija, koja je tek 9. decembra 1989. postala samostalna.

Međunarodna plivačka federacija (Federation International de Natation Amateur - FINA) osnovana je na inicijativu Engleske 19. jula 1908. u Londonu. U njenoj nadgradnji sva 4 ogranka - plivanje, vaterpolo, umetnički skokovi u vodu i umetničko plivanje - bila su zastupljena posredstvom posebnih tehničkih komisija. Vaterpolo je u narednom periodu bio poveren na upravljanje Međunarodnom tehničkom komitetu za vaterpolo (Technical Water-Polo Comitee, TWPC). Sličan posao u okviru Evropske plivačke lige (Ligue Europeénne de natation - LEN) obavljao je Evropski vaterpolo-komitet (European Water-Polo Comitee, EWPC). Njegova delatnost je u određenom smislu važnija čak i od Tehničke komisije FINE, budući da se u Evropi odvija pretežan deo međunarodnih zbivanja u ovoj sportskoj disciplini. U nadležnosti LEN-a spadaju i velika evropska kup-takmičenja: Evropski kup šampiona, od 1971. Liga šampiona, Kup evropskih pobednika kupova, LEN - kup, kao i organizovanje Evropskog šampionata po godištima.

Vaterpolo se nalazio u programu svih savremenih olimpijskih igara, izuzev onih prvih iz 1896. godine. Uspehe u njemu zaredom su postizali u njegovom razvoju uistinu značajnu ulogu igrajući Englezi. Britanska dominacija slomljena je 1924. kada je na Olimpijskim igrama u Parizu mađarska reprezentacija nakon trostrukog produžetka pobedila Englesku sa 7 : 6. Na olimpijskim igrama održanim 1928. godine dvostruki prvak Evrope - reprezentacija Mađarske u finalnom meču je izgubila od Nemačke sa 5 : 3. Nakon toga otpočelo je razdoblje mađarskih uspeha. Reprezentacija Mađarske osvojila je zlatnu olimpijsku medalju 1932, 1936, 1952, 1956, 1969. i 1976. godine. Na igrama održanim 1928, 1948. i 1972. osvojila je drugo, a 1960. je pak završila na trećem mestu.

Jugoslovenska reprezentacija po prvi put je učestvovala na olimpijskim igrama 1936. godine. Zlatnu medalju osvojila je 1968, 1984. i 1988. godine, a srebrnu pak 1952, 1956, 1964. i 1980. godine. Na šampionatima Evrope jugoslovenska reprezentacija ostvarila je sledeće rezultate: 1950. treće mesto, 1954. i 1958. drugo mesto, 1962, 1966, 1970. i 1974. treće mesto, drugo mesto 1977, 1985, 1987. i 1989. godine, prvo mesto 1991. godine, drugo 1997. te prvo 2001. godine, da bi počev od 2003. nastupala pod imenom reprezentacije Srbije i Crne Gore, pri čemu je na Evropskom šampionatu u Sloveniji 2003. osvojila zlatnu medalju.

Prvo Svetsko prvenstvo FINA je organizovala u Beogradu 1973. na njemu je, baš kao i na prvom Evropskom prvenstvu trijumfovala reprezentacija Mađarske, drugi je bio Sovjetski savez, a treća pak Jugoslavija. Jugoslavija je osvajala zlatnu medalju 1986. i 1991. godine, srebrnu 1998. i 2001, a bronzanu pak 1973. i 1978. godine. Na svetskom šampionatu 2003. reprezentacija Srbije i Crne Gore osvojila je bronzanu medalju.
U Jugoslaviji je 1979. održano i prvo takmičenje za Svetski kup FINE. Reprezentacija Mađarske i ovde je ostvarila istorijsku sportsku pobedu.

Istorijat pravila vaterpolo igre

Pravila igre u vaterpolu po prvi put bila su sastavljena 1870. godine. Ona su od tada prošla kroz ogroman broj izmena, koje su pak oslikavale zahteve i mogućnosti odnosne epohe.

Zamisao o loptanju u vodi nastala je u Engleskoj 1869. godine, kada je omladina nastojala da animira dosadna plivačka nadmetanja. Nova igra pobudila je interesovanje i postajala sve popularnija, uprkos tome što je posvuda igrana po drugačijim pravilima.

Vratar, ili vratari su - pošto su pokatkad i dvojica njih istovremeno igrali u jednom timu - stojeći na pontonima branili svoje vratnice i jednostavno naskakali na protivnika, što je za posledicu često imalo teške ozlede. Zabeležen je npr. i takav slučaj u kojem je ponirući vratar potisnuo bližećeg se navalnog igrača pod ponton, tako da se ovaj potonji umalo nije udavio. Golovi nisu postojali, a gol je bivao postignut ukoliko bi igrač oberučke uhvaćenu loptu postavio na obod bazena, u čamac koji je predstavljao gol, ili pak na ponton. Oduševljen uspehom nove igre, Engleski plivački savez 1870. godine osniva jednu stručnu komisiju, kako bi ista izradila pravila "vodenog fudbala". Tadašnja igra takoreći ni po čemu nije ličila na današnji vaterpolo. "Pra-pravila" su stvari za činjenje fiksirala u 11. tačaka:

1. Vreme trajanja nadmetanja je 20 minuta.
2. Oba tima imaju kapitene koji se dogovaraju, odnosno žrebanjem odlučuju o odabiru kapija.
3. Prilikom početka igre sudija baca loptu na sredinu plivališta.
4. Vratari, ukoliko tako žele, mogu ostati na obali i tako braniti svoje vratnice.
5. Igrači mogu jedni drugima dodavati loptu iznad i ispod vode kada napadaju na protivničku kapiju.
6. Vratara nije dozvoljeno sprečavati niti u vodi niti van nje.
7. Gol se može postići tako što se sa obe ruke uhvaćena lopta smesti na splav, ponton, ili u čamac koji predstavlja gol. 
8. Gol-sudije - na svakom obodu plivališta po jedan - smesta duvaju u pištaljku ako neki tim postigne gol, a počev od tada igra pauzira sve do novog početka.
9. Timovi menjaju strane u poluvremenu.
10. Ukoliko za takmičenje prijavljeni igrač ne učestvuje u igri, gubi sve nagrade koje je u meču prethodećem ili njemu pak sledstvenom nadmetanju osvojio.
11. Gol-sudija, odnosno u slučaju spora sudija, ima pravo da odlučuje i u onim slučajevima koji nisu propisani pravilima.

Godine 1879. počele su se primenjivati kapije, koje su nalikovale onim fudbalskim. Broj takmičara u timu odrređen je na "otprilike devetoro".
Godine 1883. vreme trajanja igre definitivno je utvrđeno u dužini od 20 minuta.
Godine 1885. broj igrača ograničen je na 8 lica.

Učinjeno je obaveznim i to da timovi nose uzajamno različito obojene kape. 
Dimenzije kapije propisane su u dužini od 10 stopa (305 cm). Propisane su i dimenzije lopte: njen promer nije mogao biti manji od 8 inča (20,32 cm). 
Loptu je bilo dozvoljeno provlačiti ispod vode.

Godine 1886. broj članova tima sveden je na 7 osoba. Dimenzije kapije iznova su promenjene: širina je iznosila 7 stopa (213 cm), a visina 6 stopa (183 cm).
Promenjene su i dimenzije lopte. Po novim pravilima obim lopte nije mogao biti manji od 26,5 inča (67 cm), niti veći od 28,5 inča (72 cm). Promenjeno je priznavanje golova, pri čemu je gol priznavan i u slučaju ako je lopta mimo smeštanja u gol u isti dospela i bacanjem lopte ka njemu. U pravila je uvršteno i odrešenje da igrač tokom igre ne može da stupi na dno bazena, izuzev vratara. Start vratara omeđen je na polovinu terena. Igrač je u toku igre loptu mogao doticati samo jednom rukom.

Godine 1888. iznova su izmenjene dimenzije kapije: širina je iznosila 10 stopa (305 cm), visina na dubokom kraju bazena mogla je iznositi 3 stope (91 cm), a na plitkom delu pak 5 stopa (152 cm), računajući od površine vode.
Dimenzije plivališta određene su na sledeći način: dužina nije mogla biti veća od 30 jardi (27,42 m), niti manja od 20 jardi (18,28 m).

Istorijska je činjenica da su do 1900. godine česte izmene pravila prevashodno obezbedile razvoj vaterpola.

Na osnovu svedočenja originalnih dokumenata, prva etapa u istorijatu vaterpola - a paralelno sa tim i prva etapa vaterpolo regulative - okončana je 1900. godine.

Upoznavanje sa ovim pravilima važno je i zbog toga što od tada počinjemo da računamo onaj dvodecenijski period u kojem je razvitak igre prestigao pravila. Ova pravila tada su glasila ovako (Silard Stankovič: Pravila Mađarskog atletskog saveza - Pravila igre vater-polo, 1905).

1. Lopta
Lopta okruglasta i naduvana ima biti. Obim njezin veći od 72 cm i manji od 67 cm biti ne može. Ona vodonepropusna treba da bude, sa šavovima na spoljnoj strani njezinoj, a na površi njenoj masnoće ili kakovih pokudnih materija biti ne sme. 
Loptu organizator društvu treba da preda.

2. Kapije
Širina kapije 3 metra, a prečka njezina pak na 90 cm iznad vodene površi treba da bude, ukoliko je dubina vode od 1,50 m dublja, te na 2,40 m od dna vode ima biti ukoliko je dubina vode od 1,50 m manja. Grednice kapije i mreže njezine organizator društvu treba da preda.

3. Kape i zastave
Jedna momčad tamno-plave, a druga pak momčad bele kape treba da nosi. Oba vratara crvene kape trebaju da nose. Svaki gol-evidentičar zastavom, a sudija pak tamno-plavom i belom zastavom, odnosno pištaljkom opremljen ima biti.

4. Igralište
Razdaljina između kapija 18 - 27 metara da je; širina igrališta od 18 metara veća biti ne može, a celom svojom dužinom podjednako široka ima biti. Grednice kapije od kraja bazena ili pak od pojedine prepreke najmanje na 30 cm treba da stoje. U bazenima središnjica i 4-metarske kaznene linije na obe strane naznačene trebaju biti.

5. Dubina
Voda nigde od 1 m plića ne sme biti.

6. Vreme
Dužina nadmetanja iznosi dva puta po 7 minuta, ukupno 14 minuta. Nakon poluvremena, a u cilju promene mesta 3-minutna pauza ima se držati. U slučaju gola vreme do ponovnog otpočinjanja igre, ili vreme potrebno za odlučivanje po nastalim sporovima, odnosno vreme za primenu kaznenih mera od vremena trajanja igre ima se odbiti.

7. Službene osobe
Službene osobe su sledeća lica: jedan sudija, jedan merilac vremena i dva gol-evidentičara.

8. Sudija
Obaveze sudije su: da startuje igru, prekida nepropisnu igru, utvršuje greške, poluvreme i vreme, odnosno da pazi na to da se pravila ispravno sprovode. On odlučuje o svakom golu, bilo da su isti signalizirali, bilo da nisu. Svaka njegova odluka konačna je.

Napomena: sudija svoje odluke preinačiti može pod pretpostavkom da lopta još nije ponovo u igri. Sudija ima pravo da u ma kojemu trenutku igru prekine, ako po njegovome viđenju ponašanje igrača ili pak publike, odnosno pojedine vanredne okolnosti redovno odvijanje nadmetanja sprečavaju.

9. Gol - evidentičari
Gol-evidentičari u blizini sopstvenih golova stajati trebaju, te ukoliko vide da lopta u gol ušla jest (no samo u onaj na njihovoj strani) mahnuvši zastavom to sudiji signalizirati trebaju. Oni ne menjaju strane i golove svih timova na svojoj strani evidentiraju.

10. Momčad
Svaka momčad sastoji se od sedmoro igrača, koji su tamno-plave, odnosno bele kape, te nadalje hlače ili plivački triko i hlače dužni nositi. Telo ni uljem niti mašću, niti pak nekom drugom pokudnom materijom natrljati dozvoljeno nije.

11. Kapiteni
Kapiteni su aktivni igrači one momčadi koju predstavljaju. U preliminarnim pitanjima oni sporazum sklapaju i žrebom stranu odabiraju. Ukoliko se u nekom pitanju ne mogu složiti sudija treba da odluči.

12. Početak
Igrači ulaze u vodu i u jednoj liniji ispred sopstvene kapije postavljaju se. Sudija staje duž središnjice igrališta i kada vidi da kapiteni pripravni jesu, usklikne "drž", te neposredno po tome na sredinu igrališta loptu ubacuje. Nakon početka, ili nakon ponovnog početka, gol je mogućno postići samo ako loptu barem dvojica igrača već dotakli behu (pod doticanjem se doticanje šakom podrazumeva).

Razvitak pravila igre samo dočarava činjenica da su 1870. godine nastala pra-pravila, koja su se sastojala iz 11. tačaka u onih 30 godina do 1900. razvila u Pravilnik sa 23 paragrafa i brojnim stavovima.

Izmene pravila u periodu 1905 - 1919.

Preciznije su određene dimenzije igrališta, te tako ono ne može biti duže od 27, niti kraće od 18 metara. Njegova širina je mogla da varira između 10 i 20 metara. Voda nije smela da bude plića od 1,4 m.
Više nije bio određen samo obim lopte, već i njena težina: ona je mogla da varira od 36 do 42 dkg. Bilo je propisano čak i to da lopta treba da bude od kože, sa gumenom zračnicom.

Izmene pravila u periodu 1920 - 1928.

Stara odrednica koja se odnosi na dubinu vode, a po kojoj "voda ne sme biti plića od 1,4 m", 1928. godine biva modifikovana ovako: "dubina vode treba da bude najmanje 3 stope (90 cm). Plića od ovoga ne može biti."
U praistoriji igre - ovaj period računamo počev od 1900. godine, kada je vaterpolo već počeo da se širi - loptu su ponajviše ispruženom rukom terali pred sobom, bez neke osobite zamisli. Još nisu bili osmišljeni tehnički trikovi, lukave taktičke zamisli, te se nadmetanje uglavnom sastojalo od individualnih akcija. Malo je bilo i kretanja, igrači su loptu uglavnom dobacivali stojeći. Kasnije se umesto dobacivanja ispruženom rukom razvilo dodavanje lopte iz lakta i iz zgloba, te nadalje različite forme šuta, kao što su tangentni hitac, felč, polufelč i dubling, te naposletku igra u vazduhu.

Izmene pravila u periodu 1929 - 1934.

1. Prekršaji su podeljeni u više zasebnih grupa i oštro odeljeni jedni od drugih, a u kategorijama "obične greške", "teške greške" i "grube greške".
2. U ovom periodu su određene i danas važeće maksimalne dimenzije igrališta: "Uzajamna razdaljina između dve kapije ne može biti veća od 30 metara, niti manja od 20 metara, a širina igrališta ne može biti veća od 20 metara."
3. Masa lopte je prema novim odredbama mogla da iznosi 400 - 450 g (do tada je bila 360 - 420 g).

Izmene pravila u periodu 1935-1945.

U 1938. godini doneta je sledeća odluka: "Ukoliko unutar linije od 4 metra napadača odbrambeni igrač poprska u oči, to će se tretirati kao teška greška počinjena protiv ličnosti. Igrač koji je načinio prekršaj ima se isključiti, te se ima dosuditi kazneno bacanje sa 4 metra."

Izmene pravila u periodu 1946 - 1950.

Usled inicijalnog značaja novog doba vredi detaljno analizirati predloge iz 1949. koji su nakon probnog perioda od od godinu dana stupili na snagu počev od 1. januara 1951. Izmene su bile sledeće:
1. Brisano je do tada obavezno ostajanje igrača na mestu nakon oglašavanja sudijske pištaljke, tj. igrači su mogli da se slobodno kreću i nakon njega.
2. Izmenjeno je i vreme trajanja igre. Umesto dotadašnjih 2 X 7 minuta (sa pauzom od 3 minuta), ono je iznosilo 2 X 10 minuta (sa pauzom od 5 minuta).

Izmene pravila u periodu 1951 - 1960.

U Helsinkiju je 1952. nastala samo jedna pomena vredna izmena. Ona se odnosila na sudijska ovlašćenja i modifikovala je pravilo po kojem je "oduka sudije u svim činjeničnim pitanjima konačna, a njegovo tumačenje pravila za vreme trajanja meča treba prihvatiti" na sledeći način: "Svaka odluka sudije je konačna."

To je bila pogrešna odluka, pošto je time sudijama u ruke predata neograničena moć. Ovo pravilo nije ni živelo dugo, pošto je već nakon 2 godine vraćeno ono staro, koje je u nepromenjenom obliku važeće i dan danas.

U Melburnu je 1956. iznova došlo do značajnih izmena:
- Tada je uvedeno kretanje sa centra nakon postizanja gola;
- Tačno je određen pojam odugovlačenja igre;
- Izmenjeno je kažnjavanje za težak prekršaj. Ukoliko je protiv igrača dosuđen četverac on više nije bio isključivan, izuzev u slučaju da je težina prekršaja bila takva da je sa sobom povlačila i konačno isključenje.

Izmene pravila u periodu 1961 - 1970.

Kongres FINE, priređen povodom olimpijade u Rimu 1960. godine, usvojio je neke značajne izmene pravila. Ove izmene stupile su na snagu 2. aprila 1961. 
Među izmenama od naročitog značaja bila je ona koja se ticala novog određivanja vremena trajanja igre. Vreme trajanja meča podeljeno je na 4 perioda, sa po 5 minuta aktivne igre u svakom i pauzom od 2 minuta između pojedinih perioda.
Izmenjen je i broj članova ekipe. Proklamovano je da se svaka ekipa sastoji od 7 igrača i 4 rezervna igrača, koji mogu biti angažovani kao zamene.

Izmene pravila u periodu 1971 - 1976.

1. Uvedeno je isključenje igrača na određeno vreme - 1 minut - kao kazna za počinjeni teži prekršaj.
2. Uvedeno je ograničenje vremenskog trajanja poseda lopte: "Ukoliko igrač duže od 45 sekundi u svome posedu drži loptu bez toga da puca na protivnički gol, on vuče vreme."
3. Uvedena je mogućnost izmene igrača nakon postignutog gola.

Izmene pravila u periodu 1977 - 1980.

1. Uveden je sudijski sistem sa dvojicom sudija.
2. Proširena je zona kretanja golmana. Golman je nakon ovoga mogao da prebaci loptu preko polovine terena sve do linije protivničkog četverca.
3. Utvrđeno je da u korist tima dosuđeno slobodno bacanje može da izvrši ma koji član ekipe. Ovo je limitirano jedino obavezom da to bude učinjeno bez odugovlačenja i sa mesta na kojem se prekršaj i dogodio.
4. Dotadašnje vreme kontinualnog poseda lopte smanjeno je sa 45 na 35 sekundi.

Izmene pravila u periodu 1981 - 1984.

1. Trajanje igre produženo je na 4 X 7 min. (do tada je bilo 4 X 5 min.).
2. Povećan je broj članova tima. Ekipa je mogla da broji 7 igrača i 6 rezervnih igrača, umesto dotadašnjih 7 igrača i 4 rezervna igrača.
Trenutno važeća pravila gotovo u potpunosti odgovaraju zahtevima FINE. Potrebne su još svega 1 - 2 izmene kako bi tokom dužeg vremenskog perioda izmena pravila postala nepotrebna.

I - 3. Razvitak vaterpola u našim krajevima

Vaterpolo su u naše krajeve doneli studenti koji su učili po Mađarskoj, Austriji ili Nemačkoj. Odomaćenje vaterpola može se alocirati u 1907. godinu, kada je u okviru Somborskog sportskog društva počeo da deluje i vaterpolo tim. U Somboru je 1911. organizovano i prvenstvo Južne Ugarske, na kojem su svoje umeće odmerili studentski timovi iz Budimpešte i Vojvodine.
Vaterpolo je tokom potonjih godina uspeo da zaživi u malom broju vojvođanskih gradova. Tokom tridesetih godina prošlog veka pomena su vredni plivački i vaterpolo timovi senćanskog SZAK-a, bečkerečke "Vojvodine", kao i subotičkog TANK-a (Trgovački atletički nogometni klub).

Jedna grupa splitskih studenata - koja je vaterpolo naučila u Pragu - održala je 1908. godine promotivni meč na splitskom kupalištu Bačvice.

Zagrebački studenti koji su studirali u Beču su 1921. formirali vaterpolo-ogranak pod nazivom HAŠK. Te iste godine vaterpolo-ogranak oformljen je i u Ljubljani pod imenom SŠK "Ilirija", kao i na Sušaku pod imenom HŠK "Viktorija".
U narednim godinama redom su osnivani vaterpolo-ogranci u okviru raznorodnih klubova i udruženja: 1922. u Splitu je osnovan PK "Jadran", 1924. u Dubrovniku ŠK "Jug", u Kotoru ŠK "Primorac", kao i Karlovačko sportsko društvo.

Na Bledu je 1921. održano prvo državno vaterpolo-prvenstvo, koje je osvojilo Somborsko sportsko društvo. Zahvaljujući povoljnim vremenskim prilikama vaterpolo se prevashodno razvijao u primorju, poimence u Rijeci, Splitu i Dubrovniku. U razdoblju između dva rata ovi su timovi redovno osvajali državna prvenstva, naročito dubrovački ŠK "Jug".

Nakon II svetskog rata redom se osnivaju plivački klubovi, te se stoga i u vaterpolu redovito održavaju državna prvenstva.

U 1961. godini u vaterpolu je uvedeno i zimsko državno prvenstvo, 1973. uveden je i Kup Jugoslavije, a od 2003. pak Kup Srbije i Crne Gore. Umesto savezne državne lige Senćani od 1992. učestvuju u Jugoslovenskoj državnoj ligi, a od 2003. u Ligi Srbije i Crne Gore.

Istorijat senćanskog vaterpola

Nastanak, odomaćenje i razvoj senćanskog vaterpola do 1944. godine

Dana 16. marta 1930. godine SAK (Senćanski atletski klub) je održao svoju redovnu godišnju skupštinu. Za predsednika je izabran dr Branislav Pecarski, za generalnog sekretara Nikola Miletin, a za ekonome Friđeš Kiš i Aladar Brukner. Pored već postojećih sekcija u plan rada je uvršteno i iniciranje novih sportskih ogranaka.

Unutar kluba imena pojedinih članova figurirala su na više mesta, pošto su pojedinci uzeli učešća u svim "pomodnim" sportskim granama. Zvanična i organizovana prvenstva, međutim, u tom su periodu bila organizovana u malom broju sportskih disciplina.

Krajem aprila, tj. početkom maja 1930. godine vremenske prilike su dopustile otpočinjanje plivačke sezone na Tisi, kod Mohačijevog kupališta, te su zdušni senćanski omladinci maja 1930. godine oformili vaterpolo-ekipu. Glavni inicijatori bili su Bela Strilič i Aladar Brukner. Inicijativu su sledila i dela, te je svaki omladinac izvadio novčanik i iz njega izdvojio "višak" sredstava. Tako je sakupljeno oko 70 dinara. Drvna građa - od koje je ubrzo izgrađen gol, kao i letvicama omeđeno plivalište - stajala je 65 dinara. Pojedinci su posedovali fudbalsku loptu, a Rožika Molnar je besplatno i bez naknade sašila kape, plivačke gaće i zastave. Zbog masovnog prijavljivanja 13. juna 1930. godine oformljena su dva tima. Jedni su nazvani zeleno-žutima, a drugi pak plavo-belima. Treniranje i upravljanje nad igračima preuzeo je na sebe direktor banke Elemer Jambor, koji je u mladosti i sam bio odličan takmičarski plivač i vaterpolista u Somboru. Senćanski plavo-beli tim činili su Ištvan Tolmači, Deže Hever, Lajoš Činčak, Geza Buranj, Ištvan Tripolski, Geza Tolmači, Karolj Kelemen i Milivoj Plavšić, a zeleno-žuti tim pak obrazovali su Tibor Tot Abonji, Imre Gale, Janoš Horti, Laslo Zentai, Bela Strilič, Aladar Brukner i Geza Đetvai. 
Prvi javni meč odigran je u Senti 3. avgusta 1930. godine. Plavo-beli tim pobedio je zeleno-žute sa 5:3. Golove za plavo-bele postigli su Tripolski, Kelemen, Buranj i Ištvan Tolmači, dok su kod zeleno-žutih uspešni bili Horti, Lenđel i Strilič. Sudija je bio Elemer Jambor. Petnaestog avgusta organizovan je i revanš, no tada je već bilo potrebno da se na obali podigne kordon od užadi, pošto je interesovanje za isti poprimilo ogromne razmere. Uprkos kiši koja je lila, za ovaj meč je bilo zainteresovano pola grada. Ponovo su pobedili plavo-beli, ovoga puta sa 3:2. Sudija je bio Geza Tolmači.

Dva senćanska tima imala su prijateljske susrete u više navrata. Dvadesetog avgusta rezultat je iznova bio 3:2 u korist plavo-belih. Sudija je toga puta bio Elemer Jambor. Međutim 28. avgusta pobedili su zeleno-žuti sa 4:2. Strelci za zelene bili su Brukner (2), Viktor Dojč i Geza Đetvai, dok je golove za plavo-bele postigao Geza Buranj (2).

Trideset prvog avgusta 1930. godine timovi su odigrali nov prijateljski meč. Rezultat je bio 5:3 u korist plavih. Shodno novinskom izveštaju "meč je imao ogromnu publiku, te izgleda da je senćanska javnost sada već u svoje okrilje prigrlila ovu sportsku disciplinu."

Petoga septembra 1930. skupština SAK-a je kao poseban ogranak uvrstila u klupske redove mesecima ranije oformljeni vaterpolo i plivački tim. U to isto vreme pojavili su se i planovi za izgradnju bazena u Narodnoj bašti, što je za razvoj plivačkog sporta moglo da predstavlja veliki korak napred. Vaterpolo- im SAK-a nakon konferencije uvek je bivao obrazovan od sedmorice najboljih senćanskih vaterpolista koji su se iskazali na raznorodnim međugradskim nadmetanjima, bez obzira na to da li su oni igrali u plavo-belom, ili pak zeleno-žutom timu.

Na Tisi je bilo moguće igrati samo "mobilni" vaterpolo, pošto je usled postojanja rečne struje strategija bila poprilično teška. Više se puta događalo da je u slučaju prebacivanja gola igra pauzirala i po više minuta, pošto je voda brzo odnosila loptu nizvodno. Zbog toga je iza gola redovito neko "dežurao" u čamcu. To je uglavnom bio Đerđ Hauer, koji se puno puta stuštio za loptom poput drugih plivača za Ferencom Čikom, tadašnjim olimpijskim šampionom u plivanju.

Godine 1931. vaterpolisti SAK-a su prerasli lokalna nadmetanja i zajedno sa plivačima odlazili na gostovanja po okolini.

Kao poslednja tačka plivačkog takmičenja koje je raspisano za šampionat Palića, a koje je održano 19. jula 1931. godine, nastupili su vaterpolisti, pa je tako tim SAK-a pobedio ekipu "Palića" sa 2:1. Senćani su igrali u sledećem sastavu: Laslo Zentai, Šandor Haršanj, Tibor Tot Abonji, Lajoš Činčak, Ištvan Tolmači, Ištvan Tripolski i Aladar Brukner.

Drugog avgusta 1931. godine u Senti je održano takmičenje u plivanju na Tisi. Nakon plivačkog takmičenja - koje je za Senćane bilo veoma uspešno - na red je došao revanš-meč između vaterpolo-ekipa SAK-a i "Palića". Sudija je bio Elemer Jambor. U bojama SAK-a igrali su Laslo Zentai, Lajoš Činčak, Šandor Haršanj, Bela Strilič, Aladar Brukner, Ištvan Tripolski i Ištvan Tolmači. Postavku "Palića" činili su pak Kmec II, Hajvert, Švalb, Vermeš I, Vermeš II, Polak i Kmec I. Senćani su pobedili sa velikom prednošću od 5:0. Golgeteri su bili: Brukner (3), Tripolski i Tolmači.

U okviru samog SAK-a nastavljeno je sa prijatelsjkim vaterpolo-mečevima i u 1932. godini. Desetog jula plavo-beli pobedili su zeleno-žute sa 2:1.
Trideset prvog jula je u Senti skopčano sa plivačkim i vaterpolo-pripremama organizovano i trenažno nadmetanje između odabranog tima SAK-a i njegovog kombinovanog vaterpolo-tima, a koje je okončano pobedom odabranog tima SAK-a od 7:2. Sudija je bio Antal Homolja, a golove su postigli Brukner i Buranj. Kotizacija za učešće u plivačkom i vaterpolo takmičenju za timove je bila 25 dinara, u plivačkim disciplinama 5 dinara po osobi, a u štafeti pak 10 dinara.

Plivačka i vaterpolo takmičenja koja su organizovana 1932. godine za šampionat grada Sente nadmašila su sva očekivanja. Decenijama unazad gledano slična armija takmičara i posmatrača postojala je jedino u vremenima ZAK-a. Broj prijavljenih učesnika kretao se oko 100. Pored takmičara SAK-a na takmičenju su učešće uzeli i timovi somborskog "Sporta", subotičkog TANK-a i bečkerečke "Vojvodine". Žiri takmičenja činili su dr Branislav Pecarski, Elemer Jambor, Šandor Guelmino, i po jedan delegat timova-učesnika. Starter je bio Laslo Brukner, a sudije na cilju bili su dr Ferenc Keceli Mesaroš, Jene Hubert, Konstantin Zavišić i dr Nandor Habram. Takmičenje se sastojalo iz dva dela: iz timskog plivačkog nadmetanja i vaterpola. Okupila se publika koja je brojala više hiljada ljudi. Rukovodstvo je kod Mohačijevog kupališta dvema baržama sa tiske strane ogradila poprište nadmetanja. Takmičare i njihove pratioce pozdravio je dr Ferenc Keceli Mesaroš. Takmičenja i vaterpolo-nadmetanja odvijala su se tokom celog dana. U vaterpolu su ostvareni sledeći rezultati: "Sport" - TANK 5:0; SAK - "Vojvodina" 3:2; "Vojvodina" - TANK 8:0, dok je u susretu SAK - "Sport" pri rezultatu 2:0 u 4 minutu drugog poluvremena usled jedne pogrešne sudijske odluke došlo do napuštanja terena od strane somborske ekipe. Vaterpolo sudije bili su Elemer Jambor (Senta) i Šuljok (Sombor). Stanje u bodovima je pak izgledalo ovako: 1. "Sport"; 2. SAK; 3. TANK; 4. "Vojvodina". Manifestacija je završena sa velikim finansijskim i moralnim uspehom.

Četrnaestog avgusta 1932. godine vaterpolo-tim SAK-a je odmerio svoje snage u Somboru sa tamošnjim lokalnim timom. Rezultat je bio 3:1 u korist domaćih. Sastav senćanske ekipe bio je sledeći: Laslo Zentai, Lajoš Činčak, Aladar Tripolski, Ištvan Tripolski, Aladar Brukner, Geza Buranj i Šandor Haršanj. 
Dvadeset četvrtog avgusta 1932. subotički TANK je na Paliću organizovao plivačko i vaterpolo takmičenje na kojem su učestvovali sami domaćini, kao i učesnici iz Sombora, Bečkereka, Sente i Mola. Sumirano, pobednik takmičenja po broju osvojenih bodova, kao i pehar osvojila je ekipa Sombora sa 37 poena. Redosled ostalih glasio je ovako: 2. Subotica sa 25 poena, 3. SAK sa 23, 4. Bečkerek sa 18 i 5. Mol sa 8 osvojenih bodova.

Dvadeset osmog avgusta 1932. SAK je održao završno plivačko i vaterpolo-takmičenje u sezoni. Takmičenje je imalo međunarodni karakter, pošto su na njemu učestovali učenici iz Mola koji su se obrazovali u inostranstvu (Laslo Han, Ištvan Han i Pal Balint), koji su bili članovi SC "Beč", SC "Grenobl" i "Ruder kluba" iz Lozane. Plivačko i vaterpolo- nadmetanje održano je na banatskoj strani Tise. Na vaterpolo-meču - koji je ujedno bio i oproštajno takmičenje Bele Striliča - plavo-beli tim SAK-a pobedio je zeleno-žute sa 3:1.
U narednim godinama vaterpolisti SAK-a nastavili su sa svojom delatnošću na raznorodnim lokalnim i međugradskim nadmetanjima. Godine 1936. SAK je registrovao svoje članove pri savezu.

Serija nadmetanja i takmičenja vojvođanskih plivačkih društava u 1933. godini počela je prilično kasno.

Šestog avgusta 1933. na mesnom kanalu je organizovan plivački i vaterpolo-šampionat grada Sombora. Završni zbirni rezultat izgledao je ovako: 1. beogradski BUSK; 2. SAK, 3. somborski "Sport"; 4. subotički TANK. Rezultati vaterpolo-nadmetanja izgledali su ovako: "Sport" - TANK 3:0, BUSK - SAK 1:0, SAK - TANK 5:0 (Geza Buranj 4, Ištvan Tripolski); BUSK - "Sport" 1:0. U hroniku nadmetanja spada i napomena da su to zapravo bila prava vater-ragbi - nadmetanja, koja su ličila na sve drugo osim na vaterpolo! Prema konstataciji somborskih i beogradskih rukovodilaca najlepši vaterpolo igrao je SAK i samo ga je loša sreća sprečila da osvoji I mesto. Postavka SAK-a bila je sledeća: Zentai I, Tripolski I, Strilič, Tot Abonji, Buranj, Tripolski II i Tolmači II.

Trinaestog avgusta 1933. u Senti je održan Šampionat u plivanju i vaterpolu Dunavske banovine, čiji je glavni pokrovitelj bio Ban Dunavske banovine i Sava Vujić, gradonačelnik Sente. U smislu jedne banske uredbe za vreme takmičenja trebalo je obustaviti svaki utovar na obali Tise na potezu od kupališta do brodske stanice, na kojem su održavana takmičenja. U žiri takmičenja od strane organizatora su bili pozvani sledeći članovi društva: advokat dr Branislav Pecarski - predsednik, te sledeći članovi: direktor banke Elemer Jambor, glavni gradski beležnik Konstantin Zavišić, advokatski kandidat dr Janoš Dojč i inženjer Ferenc Vartuš. Starter je bio grosista Laslo Brukner, merilac vremena bio je glavni tužilac - banski savetnik dr Ferenc Keceli Mesaroš, bankarski činovnik Geza Tolmači, a sudije na cilju bili su Šandor Guelmino, Aladar Brukner i Antal Homolja. Priređivači su bili Slavko Pajić, Vladimir Pakaški, Velimir Terzin, Janoš Daloš, Šandor Halas, Karolj Kukliš, Ištvan Kukliš, Menjhert Kuruc, Pal Hiršenhauzer, Ištvan Takač, Frenec Pilišer, Kalman Karpati, Jano Oros, Janoš Bilicki i Jene Maćko.

U pojedinačnim plivačkim disciplinama pristiglo je 48 prijava, a za vaterpolo-takmičenje pored lokalnog tima prijavili su se i bečkerečka "Vojvodina", subotički TANK i somborski "Sport". Takmičenje je okončano sa velikim materijalnim i moralnim uspehom. U svojstvu zastupnika bana Dunavske banovine pojavili su se Dobrica Matković i glavni kotarski predstojnik Milan Plazinić, te zamenik gradonačelnika Stevan Branovački, članovi gradskog veća i dr Gabor Santo, poslanik Državne skupštine, koji je posebno poklonio jedan pehar prvoplasiranom. Rezultati vaterpolo-nadmetanja bili su sledeći: SAK - TANK 7:0 (Tripolski II 4, Buranj 2, Strilič), "Vojvodina" - SAK 6:1. Jedini gol za Senćane postigao je Friđeš Zentai. Pobedu nad somborskim "Sport"-om SAK je ostvario bez duela. Nakon takmičenja usledilo je dodeljivanje nagrada i zajednička večera sa plesom i zabavom do zore u svečanoj sali senćanskog "Evžen"-a.

Dvadesetog avgusta subotički TANK je na Paliću priredio plivačko i vaterpolo nadmetanje na kojem su uzeli učešće i takmičari iz Bečkereka, Sombora i Sente. Nakon sportskih nadmetanja priređenih u Somboru i Senti ovo na Paliću je delovalo razočaravajuće. Plivačka i vaterpolo-takmičenja održavana su u vodi koja je bila toliko plitka da se u njoj moglo stajati, publika je bila smeštena na oko 100 metara od obale, tako da je jedva i mogla da vidi nešto od takmičenja, a delovanje sudije je pak za sobom ostavilo brojne sumnje. U finalu vaterpolo-nadmetanja "Sport" je pobedio SAK sa 3:2.

Dvadeset sedmog avgusta bečkerečka "Vojvodina" je priredila plivačko i varterpolo takmičenje na plivalištu ispred plaže "Abacija", na kojem su učestvovali i senćanski i subotički plivači. Priredba je vanredno uspela. Senćanski plivači prevazišli su očekivanja. Na kraju takmičenja na red je dospeo i promotivni vaterpolo-meč, na kojem je lokalna "Vojvodina" pobedila SAK sa 6:3. SAK je igrao sa dva rezervna igrača. Golgeteri za Sentu bili su Tripolski (2) i Dojč (1).

Dvadeset petog novembra 1933. SAK je priredio sjajan banket, na kojem je u svečanoj atmosferi na red došlo i otkrivanje tabloa. Slavljeni su fudbalski tim koji je u sezoni 1930/1931. osvojio šampionat i dobro participirajuće vaterpoliste. Igrači koji su dospeli na tablo bili su aktivni u više sportskih disciplina. U velikoj sali hotela "Evžen" pozdravni govor je održao glavni gradski beležnik Konstantin Zavišić, te je potom otkrio fotografijama igrača i članova rukovodstva ukrašeni tablo. U svom govoru Janoš Vamoš je invocirao sportsku i kulturnu delatnost kluba, predsednik društva dr Branko Pecarski je podelio umanjene kopije tabloa, među inima i članovima šampionskog tima, te šampionske medalje članovima vaterpolo-ekipe. Poslanik državne skupštine dr Gabor Santo je kapitenu vaterpolo-tima Beli Striliču predao ogroman pehar koji je ekipa osvojila, a medalje su dodeljene sledećim vaterpolistima: Gezi Buranju, Beli Striliču, Friđešu Zentaiju, Endreu Činčaku, Laslu Zentaiju, Viktoru Dojču i Imreu Sabou.

Rukovođenje plivačima i vaterpolistima SAK je 25. februara 1934. godine poverio Elemeru Jamboru, da bi na sednici odbora od 1. aprila izbor pao na Ištvana Tripolskog, koji je, međutim, usled porodičnih razloga podneo ostavku, da bi tako 2. avgusta Šandor Guelmino postao novi rukovodilac.

Petog avgusta 1934. bečkerečka "Vojvodina" organizovala je plivački šampionat Banata, na kojem su pored domaćina učestvovali takmičari senćanskog SAK-a, subotičkog "Sport"-a, somborskog "Sport"-a, i pančevačkog SK. U vaterpolo nadmetanju "Vojvodina" je sa 7:2 (4:0) pobedila SAK. Postavka SAK-a bila je sledeća: Sabo, Tot, Činčak I, Činčak II, Tripolski, Buranj i Brukner.

Devetnaestog avgusta SAK je priredio tradicionalno godišnje plivačko i vaterpolo takmičenje za prvenstvo Sente. Pored domaćeg tima učestvovali su i takmičari beogradskog BUSK-a, subotičkog kluba "Sport", i bečkerečke "Vojvodine". Takmičenja su se odvijala pred istinski brojnom publikom. Zahvaljujući brižljivom organizacionom radu sekretara udruženja Ištvana Tripolskog, te dr Ferenca Keceli Mesaroša, Lasla Bruknera i Šandora Guelmina, nadmetanje je odlično uspelo. Za vreme trajanja nadmetanja kej na Tisi je bio jednim delom ograđen, kako promet ne bi ometao gledaoce. Na takmičenju u vaterpolu je pobedio beogradski BUSK, nakon što je pobedio "Vojvodinu " sa 6:0, a SZAK pak sa 3:1. Pobedničke medalje uručene su slavodobitnicima u kasnim popodnevnim časovima u svečanoj atmosferi na parfe-partiju Senćanske ženske katoličke udruge, u prisustvu rukovodilaca SAK-a. 
Dana 16. aprila 1935. SAK je održao svoju godišnju skupštinu, na kojoj je došlo i do obnove rukovodstva. Za rukovodioca plivačke i vaterpolo-sekcije udruženja izabran je Aladar Brukner.

Jedanaestog avgusta 1935. održano je plivačko i vaterpolo-takmičenje u Bečkereku, koje je organizovala tamošnja "Vojvodina". U vaterpolo-nadmetanju SAK je pobedio tim beogradskog BUSK-a sa 4:3 (1:3) i time se revanširao za poraz iz prošle godine. Golgeteri su bili Tripolski (2) i Zentai (2). Posle toga odigran je meč SAK - "Jedinstvo" Novi Bečej 12:1 (6:0). Bečejci su igrali bolje no što to rezultat pokazuje. Senćanski golman Nandor Vaš je, međutim, branio vrlo dobro. Strelci su bili: Tripolski (8), Činčak (2), Haršanj (1) i Plavšić (1).

Osamnaestog avgusta 1935. SAK je priredio godišnji šampionat grada Sente za 1935. godinu. Ogromna masa sveta je počev od ranih popodnevnih časova gotovo preplavila šetalište na keju. Nadmetanja su se odvijala na teritoriji omeđenoj kuplištem na Tisi, brodskom stanicom, kejom i dvema ogromnim baržama. Pored brojne domaće momčadi nastupili su i novobečejsko "Jedinstvo" sa 14, palićki "Sport" sa 8, te somborski "Sport" takođe sa 8 igrača. Rezultati vaterpolo-nadmetanja bili su sledeći: somborski "Sport" - "Jedinstvo" 6:4 (2:1), SAK - "Vojvodina" 2:0 (0:0). Strelci su bili: Tripolski i Činčak II. Postavka Senćana bila je sledeća: Sabo, Haršanj, Plavšić, Tripolski, Činčak II, Buranj i Zentai II. "Vojvodina" - "Jedinstvo" 10:2, SAK - somborski "Sport" 4:1. Strelci: Tripolski (2), Činčak II (2). U generalnom plasmanu poredak je bio sledeći: 1. SAK 62, 2. "Vojvodina" 57, 3. somborski "Sport" 10, 4. palićki "Sport" 6, 5. "Jedinstvo" 3 boda. Pehar grada Sente dostojan šampiona za godinu 1935. pobedničkom SAK-u je od strane žirija predat na plesnoj večeri pri Senćanskoj ženskoj katoličkoj udruzi. Predsednik žirija bio je Konstantin Zavišić, a kategorijalni i rezultatski konferansije pak novinar Karolj Arpaši. Nakon ostvarenog uspeha tim SAK-a je imao pravo da otputuje na državno plivačko i vaterpolo takmičenje koje se održavalo u Dubrovniku.
Dvadeset petog avgusta 1935. SAK je učestvovao na plivačkom i vaterpolo nadmetanju koje je organizovalo "Jedinstvo" iz Novog Bečeja i to sa 12 svojih takmičara, na čelu sa vođom sekcije Ištvanom Tripolskim. Rezultati vaterpolo-nadmetanja bili su sledeći: SAK - "Vojvodina" (I bečkerečki tim) 3:3 (1:1), strelac je bio Tripolski (3). U hroniku meča spada i činjenica da su se dve protivničke lopte u SAK-ovu mrežu odbile od prečke gola. U genaralnom plasmana rezultat je prema broju osvojenih bodova izgledao ovako: 1. "Vojvodina" 77,5; 2. SAK 43,5; 3. "Jedinstvo" 13 poena. "Vojvodina je je dobila veći, a SAK pak manji srebrni pehar.

Tridesetog jula 1936. ekipa SAK-a je brodom otputovala za Beograd kako bi učestvovala na šampionatu koji je organizovao Beogradski plivački i vaterpolo podsavez. Šampionat je zakazan za 1. avgust. Na vaterpolo-turniru ekipa SAK-a je završila na 2. mestu. Članovi tima bili su: Laslo Zentai, Ištvan Tripolski, Šandor Haršanj, Friđeš Zentai, Milivoj Plavšić i Endre Činčak. Vođe tima bili su Šandor Guelmino i Karolj Arpaši. Šturi novinski izveštaj nije izveštavao o rezultatima mečeva.

Sedmog septembra 1936. na red je došlo u Senti održano vaterpolo nadmetanje za Ledererov pehar, tj. za titulu gradskog šampiona. Članovi žirija bili su dr Ferenc Keceli Mesaroš, Ferenc Vartuš, Karolj Arpaši (iz SAK-a), Liptai (iz bečkerečke "Vojvodine") i dr Šafranj (iz novobečejskog "Banata"). Brojna publika je uprkos kiši do kraja odgledala takmičenje, koje su otvorila vaterpolo nadmetanja. Rezultati su bili sledeći: SAK II- "Banat" 1:1 (0:0), strelac Hauer (1); "Vojvodina" (Bečkerek) - SAK I 2:0 (0:0); SAK I - "Banat" 5:0, (2:0), strelci Haršanj (2), F. Zentai (2), Tripolski (1); "Vojvodina" - SAK II 10:0 (5:0). Finale je dobio SAK.

Osamnaestog jula 1937. SAK je organizovao tradicionalno plivačko i vaterpolo nadmetanje u okviru gradskog šampionata. Mimo SAK-a bili su prisutni i bečkerečka "Vojvodina" i somborski "Sport". Predsednik sudijske komisije bio je Konstantin Zavišić, članovi od strane SAK-a Šandor Guelmino i Lajoš Činčak, iz "Vojvodine" Endre Liptai, a iz somborskog "Sporta" pak Tuli Šafer. Rezultati vaterpolo-nadmetanja bili su sledeći: SAK - "Sport" 5:1 (3:0), sudija je bio Kreculj, a strelci Činčak II (3) i Vujić (2); SAK - "Vojvodina" 3:1 (2:1), strelci Činčak II (2), Tripolski (1). U timu SAK-a igrali su sledeći članovi tima: dr Laslo Zentai, Laslo Haršanj, Friđeš Zentai, Milivoj Plavšić, Jovan Vujić, Ištvan Tripolski i Endre Činčak. Zbirna bod-lista izgledala je pak ovako: 1. SAK 68; 2. "Vojvodina" 60; 3. "Sport" 45 poena. Ovom pobedom SAK je u trajno vlasništvo osvojio Ledererov pehar, koji je zemljoposednik Đerđ Lederer, počasni predsednik SAK-a, ponudio kao nagradu višestrukom šampionu grada Sente.

Dvadeset drugog avgusta 1937. u organizaciji bečkerečke "Vojvodine" održano je u Brankovu plivačko i vaterpolo nadmetanje za prelaznu nagradu, na kojem je učestvovao i tim senćanskog SAK-a. Vaterpolo-meč SAK - "Vojvodina" završen je rezultatom 6:3, a sudija je bio Gusman. Postavka SAK-a bila je sledeća: dr Zentai, Haršanj, Zentai II, Plavšić, Vujić, Tripolski i Činčak. Zbog zlonamernog suđenja sudija naklonjenih "Vojvodini" igrači SAK-a su na minut i po pre kraja utakmice napustili plivalište izašavši iz vode.

Dvadeset i devetog avgusta 1937. u Somboru je proslavljana 50-godišnjica postojanja mesnog društva "Sport". Na jubilarnom nadmetanju mimo Somboraca učestvovali su SAK, bečkerečka "Vojvodina" i karlovačko (Hrvatska) "Sportsko društvo". Organizacija je bila prilično slaba. U vaterpolo-nadmetanjima dogodile su se takve nepravilnosti koje su do tada bile nepoznate u istoriji vojvođanskog sporta. Rezultati su pak bili sledeći: "Sport" - "Karlovačko sportsko društvo" 3:1; SAK - "Karlovačko sportsko društvo" 4:3 (Karlovčani su igrali neverovatno grubo, tako da su svi igrači SAK-a vodu napustili sa povredama. "Karlovačko sportsko društvo" je inače bilo višestruki šampion Zagrebačkog plivačkog podsaveza); "Sport" - SAK 5:2 (1:1), sudija Grilc (Karlovac). Na prethodnom meču izmorenoj i povređenoj senćanskoj ekipi pobeda je uskraćena od strane sudije, koji je demosntrirao takvo rukovođenje igrom kakvo senćanski igrači do tada nisu videli. Ukoliko bi senćanski igrač došao do lopte sudija je to smesta poništavao. Broj slobodnih bacanja bio je 28:2 u korist "Sporta". Isključenje Haršanja i Zentaija II značilo je takvu prednost za "Sport" da ovaj nije mogao a da ne pobedi. Stalno su vukli pod vodu senćanske igrače, koji su jaučući napustili vodu zbog udaraca Somboraca. Pod ovakvim okolnostima nemoguće je igrati vaterpolo - konstatovao je subotički "Športski list".

SAK je 7. avgusta 1938. priredio plivačko i vaterpolo-nadmetanje na delu obale između kupališta na Tisi i brodske stanice. Oformljeno je veoma jako takmičenje, budući da su pored domaćina na njemu učestvovali i beogradski "Sever" (klupski i vaterpolo prvak za 1936. i 1937. godinu tamošnjeg podsaveza), beogradski "Brđanin" i novosadski NAK ("Novosadski atletski klub"). Rezultati vaterpolo-nadmetanja bili su sledeći: SAK - "Brđanin" 4:1 (3:0); "Sever" - SAK 3:3 (2:2). Postavka SAK-a u mečevima bila je sledeća: Vebel, Vaš II, Vaš I, Lukač, Holo, Vorgić, dr Zentai, Haršanji, Zentai II, Plavšić, Vujić, Tripolski i Činčak. Sudija je bio Guelmino. Zbirni broj bodova bio je sledeći: 1. "Sever" 36; 2. SAK 34; 3. "Brđanin" 15 poena. Pripadajući pehar pobedniku u vaterpolu osvojila je ekipa SAK-a.

Četrnaestog i 15. avgusta 1938 u Novom Sadu je održano prvenstvo Beogradskog plivačkog podsaveza, a u organizaciji novosadskog "Galeba". Na odmeravanje snaga su se prijavili beogradski "Sever", "Brđanin" i "Bob", bečkerečka "Vojvodina", novosadski "Galeb", somborski "Sport" i senćanski SAK. Nadmetanje u vaterpolu igralo se po sistemu ispadanja. Rezultati su bili: "Sport" - "Sever" 4:3; "Vojvodina" - SAK 1:0 (nakon produžetaka 2 X 3 min.); "Sport" - "Brđanin" 2:0; "Vojvodina" - "Galeb" 6:4; "Sport" - "Vojvodina" 4:3. Pobednik nadmetanja u vaterpolu bio je somborski "Sport", a u plivačkim disciplinama Senćani nisu učestvovali.

Prvog septembra 1939. izbio je II svetski rat.
Dvadeset petog februara 1940. SAK je održao svoju godišnju skupštinu, na kojoj je rukovođenje plivačkom i vaterpolo sekcijom povereno Jovanu Vujiću.
Dvanaestog aprila 1941. u Sentu su ušle trupe Mađarske kraljevske armije. SAK je svoje ime promenio u ZAK. Reorganizovano je i rukovodstvo udruženja. Rukovođenje plivanjem i vaterpolom povereno je Miloradu Vorgiću i Lajošu Vebelu. U leto 1941. rukovođenje i organizaciju nad omladinskim sportom (a u okviru njega i nad plivačkim sportovima) u svoje ruke je preuzela državna poluvojna omladinska organizacija "Levente".

Juna 1941. povoljne vremenske prilike i rapidno opadanje vodostaj Tise dozvolili su otpočinjanje aktivnosti u vodenim sportovima na delu reke iza ZAK-ovog kupališta. Ubrzo se okupio lep broj plivača i vaterpolista, poimenično: Karolj Lukač, Lajoš Vebel, Tibor Tot Abonji, Šandor Slavnić, Laslo Herfeld, Laslo Nađmeljkuti, Nandor Vaš, Ištvan Seli, Janoš Farkaš, Đerđ Holo, Pal Holo, Andraš Pernjes, Šandor Haršanj, Jovan Vujić, Levente Vartuš, Čaba Vartuš, Sabolč Vartuš, Pubi Bauer, Laslo Karlovič, Elemer Pap, Janoš Radoc, Ladislav Radoc, Ištvan Horvat i Karolj Čonka.

Plivačka i vaterpolo-ekipa senćanskog ZAK-a uvrštena je u II kategoriju.
Šestog jula 1941. je u okviru vaterpolo-šampionata II kategorije na Paliću tim ZAK-a igrao protiv ekipe domaćina i pobedio je. Štampa nije izvestila o ostvarenom rezultatu. Ekipa ZAK-a igrala je u sledećoj postavci: Vebel, Tot Abonji, Seli, Haršanj, Činčak, Sabo i Lukač.

Četrnaestog decembra 1941. na skupštini ZAK-a usvojen je novi statut, te izvršena revizija rukovodstva. Za predsednika plivačke sekcije izabran je Elemer Jambor, a za upravitelja Endre Činčak.

U proleće i u leto 1942. godine Milorad Vorgić, Nandor Vaš, Ištvan Seli i Lajoš Vebel otpočeli su snažnu popularizacionu kampanju sa ciljem da ožive plivačku i vaterpolo-sekciju ZAK-a.

Jula 1942. oni su u Senti i na Paliću odigrali vaterpolo meč sa timom palićkog SK, a u Senti i Segedinu pak sa ekipom segedinskog SZUE. U avgustu su u Kunsentmiklošu učestvovali na plivačkom i vaterpolo-prvenstvu inter-lige gradova Potisja i Podunavlja. Rezultati vaterpolo takmičenja bili su sledeći: SZUE - ZAK 5:1, strelac Slavnić; ZAK - MAV iz Solnoka (član II nacionalne vaterpolo-lige!) 4:3, strelci Slavnić (2), Vorgić i Seli; SC iz Cegleda (član I nacionalne vaterpolo-lige!) - ZAK 7:2, strelci Vorgić i Slavnić. U žestini nadmetanja Ištvana Selija su izudarali. Konačni poredak takmičenja izgledao je ovako: 1. SZUE; 2. SC Cegled; 3. ZAK; 4. MAV Solnok.
Tokom 1943. godine plivački i vaterpolo-tim ZAK-a je učestvovao na međugradskim takmičenjima u Čongradu, Paliću, Kunsentmiklošu i Segedinu (više puta).

Državno omladinsko prvenstvo je 1943. održano u Estergomu, u organizaciji državne omladinske organizacije "Levente". U okviru šampionata održano je i vaterpolo-nadmetanje timova Budimpešta - Unutrašnjost. U potonjoj ekipi su svoja mesta dobili članovi ZAK-a Slavnić, Vebel i Herfeld.

Trideset prvog marta 1944. skupština ZAK-a je odobrila izgradnju jedne prostrane, moderne klupske zgrade pored sportskog terena u Narodnoj bašti (sa svlačionicom, kupaonicom, salom za konferencije i više sporednih prostorija), rekultivaciju travnjaka, postavljanje zastora od šljake na trkačkoj stazi, opravku ograde, kao i pokrivanje gledališta i tribina krovnom konstrukcijom. Između ostalog, doneta je i odluka o izgradnji već odavno planiranog sportskog bazena u Narodnoj bašti. Radi izvođenja zemljišnih radova raspisano je i javno nadmetanje. Prijave za nadmetanje bilo je potrebno podneti do 10. aprila 1944. u deset časova u prostorijama ZAK-a. Aplikativni formular, kao i detaljna obaveštenja mogli su se pribaviti kod administrativnog predsednika Friđeša Kiša. Radi realizacije ove izgradnje ZAK je izabrao i posebnu građevinsku komisiju. Kao lokalitet na kojem će objekat biti podignut odabrana je površina pored klizališta u Narodnoj bašti. 
Tridesetog juna 1944. zemljani radovi na sportskom bazenu, kao i bušenje bunara bili su već dobrano poodmakli, te se očekivalo i pristizanje građevinskog materijala.

Međutim, septembra 1944. linija fronta je stala sve više da se približava Senti. Usled učestalih vazdušnih uzbuna i saobraćajnih poteškoća izostao je čitav niz sportskih priredbi.
Osmog oktobra 1944. trupe crvene armije stigle su do Sente...

Istorijat senćanskog vaterpola nakon Drugog svetskog rata
(1945 - 2005)

Važniji događaji u istoriji senćanskog vaterpolo-kluba nakon II svetskog rata

Sedmog aprila 1945. predsedništvo Narodnooslobodilačkog odbora Vojvodine formiralo je Inicijativni odbor za obnovu sporta i fizičke kulture. On je obustavio delatnost svih do tada delujućih sportskih udruženja. Imovinom bivših klubova i udruženja raspolagao je narodnooslobodilački odbor. Statute novih sportskih udruženja odobravao je posredstvom narodnooslobodilačkog odbora imenovani Odsek za školstvo.

Maja 1945. u Senti je osnovano novo sportsko udruženje pod nazivom "Jedinstvo". Nakon osnivanja prevashodna delatnost se sastojala u okupljanju članstva i obrazovanju sportskih sekcija. Društvo je funkcionisalo pod jedinstvenom, centralizovanom upravom. U 1946. SD "Jedinstvo" već je imalo 12 raznorodnih sekcija (jedna od njih bila je i plivačka sa 22 člana - 18 muškaraca i 4 žene). U narednim godinama rukovođenje vodenim sportovima obavljali su Vitomir Ludajić i Milorad Vorgić. 

Prvog septembra 1945. došao je red na plivačko i vaterpolo-takmičenje između senćanskih i somborskih gimnazijalaca. Senćani su pobedili u svim plivačkim disciplinama. Rezultat vaterpolo-nadmetanja pak glasio je 3:2 u korist Senćana.

U 1947. godini je u okviru SD "Jedinstvo" veća pažnja počela da se posvećuje plivanju i vaterpolu.

Nakon reorganizacije u vaterpolo-timu najčešće su igrali sledeći sportisti: Nandor Vaš, Elemer Pap, Andraš Muči, Vitomir Ludajić, Ištvan Nađ Meljkuti, Laslo Balint, Lazar Babin, Milorad Vorgić, Friđeš Zentai, Tamaš Volf, Đerđ Volf, Janoš Radoc, Ladislav Radoc, Tamaš Bene, Laslo Rečko, Janoš Silađi, Andraš Javorski, Đorđe Konjović, Zoran Urošević i Šandor Haršanji, a od omladinaca pak krila su širili Elemer Cabafi, Lajoš Sabo i Božidar Tomasović.

U 1948. godni Senta je bila drugoplasirana na prvenstvu Srbije, te je tako stekla pravo za učešće u kvalifikacijama za II saveznu ligu.
Od četrnaestog do sedamnaestog jula 1949. vaterpolo-ekipa Sente je u Sarajevu, tada već pod imenom SD "Pobeda", igrala kvalifikacioni meč za ulazak u II saveznu ligu. Kvalifikacije nisu bile uspešne, pošto su Senćani bili šesti od ukupno sedam timova u kvalifikacijama.

Sportsko društvo "Senta" je 1950. donelo odluku da u cilju razvoja plivačkog sporta i vaterpola - rame uz rame sa društvenim i ekonomskim snagama - dovrši već započetu izgradnju sportskog bazena i pratećih objekata.

Trideset i prvog maja 1951. u Beogradu je održano ekipno prvenstvo 3. grupe I savezne lige. Senćanski vaterpolisti dospeli su do polufinala. Rezultati su im bili sledeći: "Senta" - vršačko "Jedinstvo" 5:4; "Železničar" iz Smedereva - "Senta" 4:5; "Senta" - beogradski "Trgovački" 5:2; "Partizan" iz Beograda - "Senta" 5:2.

Shodno saopštenju koje je objavljeno 24. juna 1951. senćanski plivači i vaterpolisti dospeli su u B grupu II lige. Pored Senćana tu su se nalazili i subotički "Spartak", beogradski "Železničar" i somborski "Polet". 
Trideset prvog juna 1951. održano je Prvenstvo Srbije u vaterpolu. Ekipa "Sente" bila je treća, sa sledećim ostvarenim rezultatima: "Senta" - "Spartak" 1:11 (1:5); "Senta" - "Železničar" 2:11 (0:7); "Senta" - "Mladost" Svetozarevo 11:2 (6:1).

Dvadeset trećeg avgusta 1951. u Senti je u svečanoj atmosferi predat na upotrebu 33,3 metarski sportski bazen u Narodnoj bašti. Bazen je imao ogroman značaj ne samo po Sentu već i po čitavu Vojvodinu, pošto se sličan bazen na teritoriji Srbije nalazio još samo u Beogradu. Značaj novog sportskog bazena ilustruje i činjenica da je on bio peti objekat slične vrste na teritoriji celokupne države. I sam grad je za bazen žrtvovao veoma mnogo. Naročitu pomoć je predstavljala podrška lokalne partijske organizacije, kao i podrška brojnih prijatelja sporta i sportista. Bez njihove pokroviteljske pomoći i staranja u Senti zasigurno bazen još godinama ne bi postojao. Veliki udeo u izgradnji bazena imao je i Milorad Vorgić, taj zdušni sportista, koji je organizovao izgradnju. Senćanski plivački klub je tu u periodu od 24. do 26. avgusta organizovao prvo državno prvenstvo za omladince. Prijave za učešće pristigle su iz svih krajeva države, te su se tu okupili najbolji predstavnici Jugoslavije koji su pristigli iz Zagreba, Splita, Dubrovnika, Beograda, Ljubljane, Zrenjanina i Sombora.

Dvadeset petog maja 1952. u Senti je osnovan Senćanski plivački podsavez. U smislu ove odluke treba reći da je Plivački savez Vojvodine, koji je delovao kao koordinaciona organizacija sa ciljem razvoja plivačkog sporta, osnovao na području Vojvodine pet podsaveza, i to u sledećim gradovima: Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru i Senti. Pod okriljem senćanskog podsaveza nalazili su se bečejski, novokneževački i senćanski srez. Ranije su na području podsaveza delovala svega četiri plivačka kluba - senćanski, bečejski, molski i bačkopetrovoselski. Nakon formiranja podsaveza osnovana su i plivačka društva u Adi, Kanjiži i Novom Kneževcu. Instruktor je bio Milorad Vorgić - Ledeni.

Osamnaestog juna 1953. u Senti je održano kvalifikaciono vaterpolo-nadmetanje za učešće u šampionatu gradova Vojvodine. Postavka "Sente" u sastavu Vuković, Cabafi, Konjović, Lukačevič, Bene, Vorgić, Urošević pobedila je pančevački "Dinamo" sa 12:2 (5:1).

Petog jula 1953. u Senti je održan vaterpolo-šampionat Podsaveza, na kojem su pobedili domaćini. Rezultati: "Senta" II - "Spartak" II 1:3 (1:1); "Spartak" II - "Jedinstvo" Bačko Petrovo Selo 8:2 (4:0); "Senta" II - "Jedinstvo" 10:1 (4:1). U prijateljskom susretu pak "Senta" - "Novi Bečej" 9:1 (4:1).

Šestog i sedmog jula 1953. na Paliću je održan međugradski vaterpolo - turnir. Prvo mesto je osvojila ekipa Sombora. Rezultati: "Zrenjanin" - "Subotica" 4:1 (3:0); "Sombor" - "Senta 12:0 (7:0); "Sombor" - "Zrenjanin" 7:2 (3:1); "Subotica" - "Senta" 12:1 (7:0), "Subotica" - "Sombor" 4:3 (1:2), "Zrenjanin" - "Senta 10:3 (4:1). Najbolji Senćanin bio je Vorgić.

Dvanaestog jula 1953. u Senti je održan šampionat u plivanju subotičkog podsaveza. Generalni plasman je pak izgledao ovako: 1. "Senta" 197; 2. "Spartak" 139; 3. "Jedinstvo" Bačka Topola 111 poena, a potom su sledili plivači novobečejskog "Jedinstva", Čantavira, Feketića i Moravice. Među senćanskim plivačima isticali su se Lukačevič, Daloš, Đurđić, Bene i Konjović. Rezultati vaterpolo-takmičenja bili su pak sledeći: "Senta" II - "Jedinstvo" 6:0 (3:0); "Spartak" II - "Senta" II 1:1 (1:0); "Jedinstvo" - "Spartak" II 0:6 (0:2).

Od 21. do 23. avgusta 1953. u Senti je održano prvenstvo Srbije u plivanju, na kojem su pored domaćina učestvovali i sledeći timovi: subotički "Spartak", somborski "Polet", novobečejsko "Jedinstvo", bečejski BSK, "Jedinstvo" iz Bačkog Petrovog Sela, beogradski APK, kao i "Partizan" iz Beograda.
Petog i šestog septembra 1953. u Senti je održano prvenstvo Vojvodine u plivanju. Prispelo je rekordnih 190 prijava za učešće i to iz sledećih klubova: "Proleter" iz Zrenjanina, "Jedinstvo" iz Novog Bečeja, Klub narodne tehnike iz Novog Kneževca,, "Spartak" Subotica, "Galeb" Novi Sad, "Jedinstvo" Bačka Topola, "Radnički" Čantavir, BSK Bečej, "Jedinstvo" Bačko Petrovo Selo, "Partizan" Bela Crkva, "Radnički" Kovin i "Kristal" Zrenjanin. U okviru plivačkog šampionata održana su i takmičenja u vaterpolu. Rezultati Senćana bili su sledeći: "Senta" - BSK 15:0 (8:0); "Senta" - "Kristal" 13:0 (7:0); "Senta" - "Galeb" (zbog pristrasnosti sudije) 3:4 (2:0). Senćanska ekipa u sastavu Vorgić, Bene, Cabafi, Maćko, Urošević, Kapor, Lukačevič bila je, dakle, druga.
Osmog jula 1954. u okviru vojvođanske plivačke lige u Senti su nastupili plivači i vaterpolisti "Jedinstva" iz Bačkog Petrovog Sela. Vaterpolo-meč "Senta" je otpočela u sledećem sastavu: Tot Horti, Javorski, Urošević, Cabafi, Silađi, Vorgić i Vukotić. Igrači "Jedinstva" bili su pak: Majstorac, Kovačević, Vorgić, Stajić, Milinkov, Stanojev i Novković. Rezultat je bio 12:0 (5:0) u korist Senćana. Strelci su bili : Vorgić (3), Silađi (3), Vukotić (2) i Javorski (2). 
Dvadeset drugog jula 1954. u okviru vojvođanske plivačke lige senćanski plivači (Lukačevič, Đurđić, Jesina, Cabafi, Mesaroš i M. Urošević) pobedili su subotički "Spartak" II sa 70:48. Vaterpolo-meč takođe su dobili Senćani i to sa 4:1 (2:1).

Desetog avgusta 1954. u Senti je gostovala plivačka i vaterpolo reprezentacija Grčke. Pre početka nadmetanja goste je pozdravio Živojin Bajić, sekretar Sportskog saveza Sente, a sa grčke strane to isto je učinio Georgos Kopulos, predsednik Plivačkog saveza Grčke. Senćanska vaterpolo-ekipa u sastavu Andraš Kardoš, Đerđ Boroš, Laslo Sanka, Milorad Vorgić, Tamaš Bene, Zoran Urošević, Nikola Vuković i Lazar Stojšić ostvarila je bravuroznu pobedu, potukavši Grke sa 7:3 (domaći su bili ojačani sa nekoliko subotičkih vaterpolista). Strelci za senćanski tim bili su: Vorgić (3), Bene (2) i Sanka (2). Zoran Urošević je na ovom susretu pružio jednu od najboljih partija u životu. Nakon meča oduševljena senćanska publika je ovacijama nagradila izvanredna rezultat momaka. Nakon međunarodnog takmičenja u muškoj kategoriji žene su priredile promotivno plivačko nadmetanje, na kojem su učestvovale predstavnice Sente i Subotice. Među Senćankama najistaknutiji rezultat ostvarla je Milanka Urošević, koja je pobedila u brzom plivanju na 100 m sa rezultatom 1:28,8 min.

Dvanaestog avgusta 1954. u Subotici je završen šampionat plivačkog i vaterpolo podsaveza. U plivanju Senćani su osvojili drugo mesto, dok su u vaterpolu osvojili prvo mesto ispred ekipa subotičkog "Spartaka" II, bačkotopolskog "Jedinstva" i "Jedinstva" iz Bačkog Petrovog Sela. 
U narednim godinama takmičari senćanskog plivačkog kluba kao i njegov vaterpolo-tim nastupali su i nadalje u podsaveznom rangu.
Dvadeset petog jula 1958. u Senti je održano Omladinsko prvenstvo Srbije u plivanju i vaterpolu. U vaterpolu su Senćani u prvom kolu pobedili "Bečej" sa 6:1.

Godine 1959. Senćani su nakon duže pauze učestvovali na plivačkom i vaterpolo nadmetanju u Novom Sadu, protiv tamošnjeg "Mornara". Senćanski vaterpolisti su ostvarili superiornu pobedu od 11:1 (7:0). Postavka Senćana bila je sledeća: Ištvan Markuš, Zoran Urošević, Ferenc Daloš, Tamaš Bene, Elemer Cabafi, Žolt Tolmači i Laslo Pinter. 
U periodu 1960 - 1962 popularnost plivačkog kluba je opala, a njegovi rezultati su pak reterirali.

U 1963. godini izvršena je rekonstrukcija klupskog rukovodstva. Predsednik je postao Lazar Babin, koji je nakon što je izvršio procenu uzroka stagnacije i dugotrajnog deprimantnog stanja, praznog i zapostavljenog bazena, zamolio tada upravo u Subotici boravećeg i odličnim plivačkim rezultatima raspolagajućeg Đerđa Janeka da se u interesu reorganizacije plivanja i vaterpola vrati u Sentu. Tokom proleća u Sentu se vratio i Elemer Cabafi, nakon čega je došlo do ponovnog buđenja vodenih sportova. Članovi novog rukovodstva postali su dr Đorđe Konjović, Tamaš Bene, Zoran Urošević, Ištvan Janek, Irena Janek i Đerđ Janek.

Za kratko vreme oformljena je i nova vaterpolo-ekipa koju su činili Tamaš Bene, Laslo Pinter, Ferenc Daloš, Andraš Javorski, Đorđe Konjović, Elemer Cabafi, Žolt Pap, Žolt Tolmači, Šandor Urban i Mihalj Barkanji.

Prvog jula 1963. u Bačkoj Topoli, a potom pak 4. jula u Senti susreli su se plivački i vaterpolo-timovi "Jedinstva" i "Sente". Na oba nadmetanja ostvarena je superiorna pobeda Senćana. U Bačkoj Topoli rezultat meča "Jedinstvo" - "Senta" bio je 5:16, a u Senti pak "Senta" - "Jedinstvo" 9:0. Senćanski vaterpolisti igrali su u sledećem sastavu: Žolt Tolmači, Đerđ Janek, Tamaš Bene, Zoran Urošević, Bela Pap, Gabor Edelenji i Andraš Javorski.

Senćanski vaterpolisti su 1964. godine osvojili prvenstvo Vojvodine za seniore, a na juniorskom prvenstvu su pak osvojili 3 mesto. Trenerska aktivnost Đerđa Janeka počela je da donosi plodove. U omladinskoj kategoriji svojom igrom istakli su se Nandor Prikidanovič i Laslo Kovač Nemeš. 
Godine 1965. seniorski tim je završio prvenstvo među čelnicima lige.
Godine 1966. trenerske dužnosti od Đerđa Janeka, koji je otišao na odsluženje vojnog roka, preuzeo je Zoran Urošević. Juniorska ekipa postala je prvak Vojvodine, dok je seniorski tim ostvario skromniji plasman, pošto je više igrača okončalo svoju sportsku karijeru.

Tokom 1967. godine trenerske dužnosti iznova je obavljao Đerđ Janek. Pored svojih trenerskih dužnosti on je svoje mesto zadržao i u vaterpolo-ekipi. Klub je izabrao novo rukovodstvo: predsednik je postao Velimir Nikolić. Ekipu "Sente" u Vojvođanskoj ligi činili su: Đorđe Konjović, Zoran Urošević, Tamaš Bene, Laslo Pinter, Elemer Cabafi i Đerđ Janek, te Nandor Prikidanovič, Laslo Kovač Nemeš, Andraš Tolmači, Čaba Tolmači i Ferenc Belec u juniorskoj kategoriji. Juniorska ekipa ponovo je postala šampion Vojvodine.
Godine 1968. omladinska ekipa po treći put zaredom je postala prvak Vojvodine, dok su istovremeno seniori pružali nešto slabiji rezultat. Do ovoga je došlo usled podmlađivanja ekipe, pošto su od starijih igrača tada igrali još samo Zoran Urošević i Đerđ Janek.

Saobrazno novim pravilima koja su doneta 1969. godine senćanski vaterpolisti su mogli da igraju samo po oblasti, pošto je počev od tada prvenstvena takmičenja bilo moguće održavati samo u bazenima dimenzija 30 X 20 m (dimenzije senćanskog bazena iznosile su 33 X 17 m)
Vaterpolo-ekipa je u Vojvođanskoj ligi tokom 1969. godine ostvarila skroman plasman.

Godine 1970. timu su se od starih igrača iznova priključili Elemer Cabafi i Laslo Pinter, te je stoga ekipa igrala u sledećem sastavu: Koletar, Cabafi, Janek, Urošević, Pinter, Kovač Nemeš, Belec, Takač, Varga Poljak i Balint. Predsednik kluba postao je dr Zoltan Šeregi.

Tridesetog jula 1970. - nakon 5 godina! - u Senti je ponovo održano plivačko i vaterpolo nadmetanje. Teška materijalna situacija plivačkog kluba nije dozvoljavala da pored vaterpolista i plivači uzmu učešća na oblasnim takmičenjima. Nakon odluke Plivačkog saveza Srbije, na osnovu koje je Srpska plivačka liga podeljena na dve zone (srpsku i vojvođansku), san senćanskih plivača ponovo je postao stvarnost - oni su iznova mogli da da se takmiče i upoređuju svoje snage sa članovima drugih plivačkih klubova u Vojvodini. Na vaterpolo-takmičenju ostvaren je sledeći rezultat: "Senta" - "Vojvodina" 5:6. Najbolji igrač utakmice bio je Nandor Prikidanovič, koji je postigao 4 gola. 
Prvenstvo Vojvodine je 1970. održano u Novom Sadu, na Dunavu, uz učešće tri ekipe: novosadske "Vojvodine", "Sente" i belocrkvanskog "Jezera". Senćani su bili drugi.

Dvanaestoga avgusta 1970. plivački klub iz Bačkog Petrovog Sela proslavljao je 20-godišnjicu svoga postojanja. Tim povodom na godišnju skupštinu bili su pozvani predstavnici svih plivačkih klubova u Srbiji, na kojoj se pak čulo između ostalog i to da je 1950. Senćanin Milorad Vorgić aktivno uzeo učešća u formiranju tamošnjeg plivačkog kluba. Pored hladnog tuša senćanski plivački klub dobio je i diplomu za nesebičnu pomoć. Povodom jubileja na Tisi je održano i masovno takmičenje u plivanju, na kojem je porođen i jedan senćanski uspeh: Slavica Novkov je kao druga preplivala Tisu.

Dvadesetog juna 1971. Zoran Urošević i Ištvan Janek su uspešno položili ispite za plivačke odn. vaterpolo sudije, a u organizaciji Plivačkog saveza Vojvodine. 
Petnaestog jula 1971. u Senti je igrao tim I savezne lige, zadarsko "Jedinstvo". Ovaj "tesan" duel dobio je Zadar rezultatom 8:6. Rezultati po četvrtinama bili su 1:1, 1:1, 1:3, 5:1. Ekipu "Jedinstva" činili su Gligorija, Kuliš, Kuliš II, Jelenić, Goran, Delavija, Benković, Jakupović, Damjanović i Vijanić. Igrači "Sente" bili su pak: Akoš Sorčik, Đerđ Janek, Laslo Varga Poljak, Nandor Prikidanovič, Laslo Kovač Nemeš, Ferenc Belec, Lazar Mijić, Tibor Tot, Henrik Šorđe i Atila Ujhazi.

Narednog dana, 16. jula 1971. senćanska publika bila je u prilici da odgleda još jedno reprezentativno nadmetanje. Protivnik je bio član I lige Republike Mađarske, budimpeštanski "Spartacus", koji je nastupio sa dvojicom državnih reprezentativaca (golmanom Endreom Molnarom i Laslom Felkaijem, 120-strukim reprezentativnim navalnim igračem). Rezultat je bio 18:5 u korist "Spartacus"-a. Rezultati po četvrtinama izgledali su ovako: 5:2, 4:1, 4:0, 5:2. "Spartacus" je igrao u sledećem sastavu: Molnar, Verešvari, Albreht, dr Lehocki, Felkai, Oto, Beviz, dr Kardoš. Ekipu "Sente" obrazovali su pak: Akoš Sorčik, Đerđ Janek, Zoran Urošević, Nandor Prikidanovič, Lazar Mijić, Bela Balint, Ferenc Belec, Žolt Tolmači, Laslo Varga Poljak i Atila Ujhazi. Trener je bio Zoran Urošević.

Avgusta 1971. u okviru Ilindenskih svečanosti je u Ohridu održan vaterpolo-turnir, a na kojem su učestvovali sledeći timovi: lokalni "Ohridski branovi", "Skoplje" i "Senta". Na turniru su odličnom igrom pobedili Senćani. Rezultat prvog meča: "Ohrid" - "Senta" 3:8. Strelci su bili: Prikidanovič (3), Janek (2), Mijić, Belec i Cabafi. Drugi meč održan je između "Sente" i odabrane ekipe igrača iz ohridskog i skopskog tima. Rezultat je bio 9:5 u korist "Sente". Strelci su bili: Prikidanovič (4), Kovač (2), Belec, Mijić i Janek.

Godine 1971. seniorska ekipa Senćana postala je prvak Vojvođanske lige i mogla je da učestvuje u raspisanim kvalifikacijama za ulazak u II ligu. U ligi su se nalazili subotički "Spartak", kikindski ŽAK, kulska "Sloboda" i somborski "Polet". Kvalifikacije su održane u Banjaluci, gde su - prevashodno zbog pristrasnosti sudija - Senćani bili drugi.

Godine 1972. rukovodstvo kluba donelo je odluku da iskoristi mogućnosti koje pružaju pravila, te je iz inostranstva angažovala novog trenera i nove igrače. Trener je postao Mikloš Capko iz Budimpešte, dok su novopridošli igrači iz Mađarske bili Ištvan Brindza, Janoš Tibai i Karolj Bajus.

Avgusta 1972. u Kopru su održane kvalifikacije za ulazak u II ligu. Nakon višegodišnjeg eksperimentisanja Senćanima je konačno uspelo da dopru do "obećane zemlje", do jedinstvene Druge savezne lige. Konačni rezultat kvalifikacija izgledao je ovako: 1. "Senta" 9; 2. "Koper" 8; 3. "Student" (Beograd) 7; 4. "Galeb" (Zelenika) 6; 5. "Vela Luka" 4 i 6. "Incel" (Banjaluka) 2 poena. Senćanska ekipa (Koletar, Cabafi, Janek, Tibai, Brindza, Prikidanovič, Kovač Nemeš, Belec, Varga Poljak, Takač, Mijić, Ujhazi i Bajus) osvojila je pehar namenjen najboljem timu, dok je Nandor Prikidanovič osvojio pehar za najboljeg igrača i strelca takmičenja.

Godine 1972. dovršen je 25-metarski plivački bazen. Radi obezbeđenja potrebne termalne vode sa temperaturom od 300C obavljena su i potrebna bušenja. Potrebna finansijska sredstva pozajmila je Komisija za razvoj sporta novosadskog saveza, pošto opština nije imala pokriće za to.

U 1972. godini vaterpolo-klubom upravljali su: dr Zoltan Šeregi, Karolj Montanji, Zoltan Hegediš, Ištvan Janek, Tomislav Zagorac i Mikloš Capko. 
Šesnaestog jula 1973. u Senti je igrala reprezentacija Kanade. Kanađani su Sentu posetili nakon turneje po Mađarskoj. Oni su na američkom kontinentu bili drugi nakon reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država, te su se ubrajali među prvih deset timova na svetu. Njihov trener je bio Jene Ač, poreklom Mađar.

Dvadeset četvrtog jula 1973. ekipa "Sente" je u okviru vojvođanske plivačke i vaterpolo- lige igrala protiv ekipe kikindskog ŽAK-a i pobedila je sa 6:5. Postavka "Sente" bila je sledeća: Ujhazi, Varga Poljak, Belec, Sorčik, Repaš, Balint, Tot i Šorđe. Narednog dana, 25. jula, u Senti je održan poslednji krug takmičenja. Vaterpolisti su odmerili snage sa kulskom "Slobodom" i naneli joj katastrofalan poraz. Rezultat: "Senta" - "Sloboda" 31:0 (6:0, 7:0, 9:0, 9:0). Strelci su bili: Varga Poljak (14), Belec (12), Papić (5). Senta je bila pobednik lige.

Desetog avgusta 1973. okončano je vojvođansko vaterpolo-prvenstvo za juniore, koje je sa 12 poena i gol-razlikom od 75:16 osvojio senćanski tim. Rezultati ekipe "Sente" bili su sledeći: "Senta" - "Spartak" iz Subotice 3:3; "Senta" - "Jezero" iz Bele Crkve 11:4; "Senta" - "Jedinstvo" iz Pančeva 21:1; "Senta" - "Bečej" 14:1; "Senta" - "Vojvodina" iz Novog Sada 13:1; "Senta" - ŽAK iz Kikinde 3:3 i "Senta" - "Dinamo" iz Pančeva 10:3. Članovi senćanskog pobedničkog ligaškog tima bili su: Atila Ujhazi, Laslo Varga Poljak, Tibor Tot, Ferenc Varga, Laslo Repaš, Henrik Šorđe, Zoltan Bene i Robert Terzin. Najbolji individualni nastup pružili su Ujhazi, Repaš, Šorđe i Varga Poljak.

U sezoni 1973. senćanski vaterpolisti (Koletar, Prikidanovič, Vujičić, Janek, Brindza, Kovač Nemeš, Varga Poljak, Takač, Šorđe, Belec i Ujhazi) osvojili su 9 -10 mesto u II saveznoj ligi, pošto su u poslednjim kolima pobedili kranjski "Triglav" sa 11:5, a sa "Koperom" igrali 5:5, te su tako ostali u ligi nakon što su u Bajmoku pobedili "Spartak" sa 6:5. U drugoj saveznoj ligi tada su igrali sledeći timovi: "Senta", "Bečej", "Koper", "Rivijera" iz Đenovića, subotički "Spartak, kikindski ŽAK, zadarsko "Jedinstvo", "Borac" iz Orahovca, "Mladost" iz Bijele, novosadska "Vojvodina", kranjski "Triglav" i šibenički "Solaris".
Seniorska ekipa je 1973. osvojila Kup Vojvodine i stekla pravo da učestvuje u Kupu Jugoslavije. Finale takmičenja za kup priređeno je u Šibeniku u organizaciji "Solarisa", te uz učešće osam timova. U finalu kupa jedino su Senćani bili članovi II lige. Istina je da su završili na poslednjem mestu, no dostojno su se držali na prvoligaškom terenu. Juniorska ekipa iznova je postala prvak Vojvodine, dok su najmlađi završili na drugom mestu.

U sezoni 1974. okončanjem prvenstva u jedinstvenoj II saveznoj ligi "Senta" je (Ujhazi, Brindza, Cabafi, Janek, Kovač Nemeš, Varga Poljak, Tot, Terzin, Repaš, Prikidanovič, Šorđe) završila na sedmom mestu (8 pobeda, 2 nerešena susreta, 12 poraza - ukupno 18 poena). Šampion je bio šibenički "Solaris". U ligi su još igrali kranjski "Triglav", "Rivijera" iz Đenovića, zadarsko "Jedinstvo", "Goč" iz Vrnjačke Banje, "Bečej", "Delfin" iz Rovinja, kikindski ŽAK, novosadska "Vojvodina", "Koper" i "Galeb" iz Zelenike. Nandor Prikidanovič predstavljao je glavnog strelca i izvorište snage senćanskog tima. U timu su se isticali još i Laslo Kovač Nemeš, Atila Ujhazi, Laslo Varga Poljak i Đerđ Janek. Te godine od aktivnog igranja su se oprostili Đerđ Janek i Elemer Cabafi. 
Juniorski tim je 1974. iznova postao šampion Vojvodine.
Drugog februara 1975. u svečanoj atmosferi je otvoren novi 25-metarski pokriveni bazen.

Godine 1975. jedinstvena II savezna liga podeljena je u dve šestočlane grupe. U senćanskoj grupi igrali su sledeći timovi: "Bečej", "Koper", rovinjski "Delfin", novosadska "Vojvodina" i kikindski ŽAK. Senćani su nastupali bez Prikidanoviča i Brindze, koji su otišli na odsluženje vojnog roka. Na završetku ligaškog prvenstva Senćani su osvojili 4. mesto i to u sastavu Ujhazi, Tot, Kovač Nemeš, Belec, Mijić, Varga Poljak, Terzin i Šorđe.

U prvenstvenoj sezoni 1976. godine vaterpolisti "Sente" igrali su u B grupi nanovo reorganizovane II savezne lige. U ligi su još igrali zadarsko "Jedinstvo", "Goč" iz Vrnjačke Banje, "Hvar", "Koper", "Bečej", te novosadska "Vojvodina". "Senta" je od 12 utakmica uspela da pobedi u svega 4. Sakupljenih 8 poena i gol-razlika od 99:114, nažalost, doveli su do ispadanja. Trenerske dužnosti obavljao je Ferenc Daloš. Igrači su pak bili sledeći: Ujhazi, Kovač Nemeš, Varga Poljak, Belec, Mijić, Prikidanovič, Šorđe, Tibor Tot, Laslo Tot, Hegediš i Martonoši.

U 1977. godini senćanski vaterpolisti igrali su u Vojvođanskoj ligi. Na kraju prvenstva tabela je izgledala ovako: 1. "Bečej"; 2. "Spartak"; 3. "Senta"; 4. "Dinamo"; 5. "Proleter". Cilj senćanskog tima bio je prikupljanje iskustava. Umesto iskusnih igrača "mladu gardu" su obrazovali sledeći igrači: Atila Ujhazi, Laslo Varga Poljak, Ferenc Belec, Zoltan Bene, Karolj Lenđel, Henrik Šorđe, Laslo Tot, Robert Terzin, Ferenc Barna, Đula Kopas, Robert Rečko, Bela Martonoši i Tibor Tot. Njihov trener bio je Nandor Prikidanovič, koji je ujedno figurirao i kao takmičar.

Godine 1978. Nandor Prikidanovič i Atila Ujhazi prelaze u kikindski ŽAK. Na prvenstvu Vojvodine senćanska ekipa je bila druga iza subotičkog "Spartaka". Trener je bio Elemer Cabafi, koji je nekolicini mlađih igrača (Laslu Đetvaiju, Robertu Vargi, itd.) pružio mogućnost za sticanje iskustava.
Osmog aprila 1979. na izbornoj konferenciji senćanskog plivačkog kluba vaterpolo-klub se izdvojio i postao samostalan. Za predsednika skupštine izabran je Imre Hegediš, za predsednika saveta Svetozar Dragović, a za sekretara pak Ferenc Daloš.

U 1979. godini senćanski vaterpolisti iznova su briljirali i nadmoćno osvojili prvenstvo Vojvodine. Rezultati "Sente" protiv niže pobrojanih protivnika bili su sledeći: protiv pančevačkog "Dinama" 14:5 i 4:8; zrenjaninskog "Proletera" 7:4 i 15:5; belocrkvanskog "Jezera" 9:3 i 14:6; te protiv novobečejskog "Jedinstva" 16:0 i 14:1.

Septembra 1979. senćanski vaterpolisti igrali su kvalifikaciona takmičenja u Smederevskoj Palanci protiv timova beogradskog OVK i "Vardara". Rezultat susreta "Senta" - OVK 10:4 (2:1, 1:1, 2:1, 5:1). Strelci su bili: Karolj Lenđel (4), Zoltan Bene (2), Laslo Varga Poljak (2), Robert Varga i Robert Rečko. Rezultat meča "Senta" - "Vardar" 9:5 (3:0, 2:3, 2:2, 2:0). Strelci su bili: Bene (4), Lenđel (3), Tot L. i Varga R. Konačno stanje na tabeli bilo je: 1. "Senta" 4 (19:9); 2. "Vardar" 2 (11:14); 3. OVK Beograd 0 poena (9:18). Ovim uspehom Senćani su se plasirali u međurepubličku ligu. U kvalifikacijama su igrali sledeći igrači: Atila Ujhazi (koji se u međuvremenu vratio u "Sentu"), Laslo Varga Poljak, Ferenc Belec, Zoltan Bene, Robert Varga, Robert Rečko, Karolj Lenđel, Tibor Tot, Laslo Tot, Ištvan Hegediš, Đerđ Cabafi i Laslo Đetvai. Trener je bio Elemer Cabafi.

Godine 1980. u seniorskom kupu Vojvodine Senćani su bili treći. Završetkom prvenstva Senćani su osvojili 5. mesto sa postavkom Ujhazi, Varga Poljak, Bene, Lenđel, Robert Varga, Prikidanovič (koji se takođe vratio u "Sentu"), Rečko, Laslo Tot, Hegediš, Đetvai, Belec, Barna i Sabo. Trener je bio Elemer Cabafi.

Konačna tabela izgledala je ovako:

1. C. Zvezda 14 14 0 0 201: 99 28
2. ŽAK 14 10 1 3 148:119 21
3. Goč 14 8 1 5 118:116 17
4. Bečej 14 8 0 6 157:129 16
5. Senta 14 6 0 8 142:146 12
6. Spartak 14 5 0 9 117:198 10
7. Vojvodina 14 2 0 12 100:159 4
8. Struga 14 2 0 12 92:170 4

Godine 1981. Senćani su u okviru Istočne grupe II lige odmeravali snage sa sledećim ekipama: "Bečej", "Beograd", skopskim "Vardarom", novosadskom "Vojvodinom", pančevačkim "Dinamom", "Proleterom" iz Zrenjanina i subotičkim "Spartakom". Mnogi među pivoterima senćanskog tima bili su otišli na odsluženje vojnog roka (Karolj Lenđel, Laslo Tot, Atila Ujhazi i Laslo Đetvai). Zbog toga su i završili na 6. mestu sa sledećim timom: Elemer Cabafi, trener, Ferenc Buranj, Tibor Tot, Đerđ Cabafi, Robert Rečko, Laslo Varga Poljak, Nandor Prikidanovič, Tibor Božo, Akoš Rudič, Ferenc Belec, Čaba Sabo, Goran Krivokapić, Antal Kloc, Laslo Repaš i Henrik Šorđe. U okviru prvenstva Vojvodine pak juniorski tim je rezultatom 13:10, a omladinski pak sa rezultatom 11:5 zaostao za timom kikindskog ŽAK-a.

Godine 1982. senćanski tim se u Istočnoj grupi II lige plasirao na 7 mesto i time ispao iz lige. Konačna tabela izgledala je ovako:

1. Spartak 14 11 1 2 184:123 23
2. Beograd 14 11 1 2 185:137 23
3. ŽAK 14 6 2 6 170:131 14
4. Dinamo 14 5 4 5 149:141 14
5. Vardar 14 7 0 7 146:153 14
6. Vojvodina 14 6 1 7 143:159 13
7. Senta 14 3 1 10 126:167 7
8. Struga 14 2 0 12 124:205 4

Senćanski tim činili su sledeći igrači: Atila Ujhazi, Tibor Tot, Laslo Tot, Đerđ Cabafi, Ivan Hireš, Robert Varga, Čaba Sabo, Ferenc Belec, Laslo Varga Poljak, Tibor Božo, Goran Krivokapić i Aleksandar Živkov.

Godine 1983. senćanska ekipa nastupala je u Vojvođanskoj ligi, u kojoj su svoje učešće anonsirale svega dve ekipe: "Senta" i belocrkvansko "Jezero". Rezultati su bili: "Senta" - "Jezero" 24:10; "Jezero" - "Senta" 6:16. Ekipa "Sente" je, dakle, postala šampion Vojvodine i time stekla pravo da učestvuje u kvalifikacijama za ulazak u II ligu, no odnosni mečevi su iz nekih nepoznatih razloga izostali. Senćani su te godine nastupali u sledećoj postavci: Elemer Cabafi, trener, Atila Ujhazi, Laslo Varga Poljak, Đerđ Cabafi, Rade Dimić, Laslo Tot, Robert Rečko, Ištvan Hegediš, Ferenc Barna, Ivan Hireš, Goran Krivokapić, Nandor Prikidanovič, Aleksandar Živkov, Henrik Šorđe i Tibor Božo. 
Konačno, u periodu od 11. do 13. maja 1984. godine u Beogradu su organizovana kvalifikaciona takmičenja za ulazak u Istočnu grupu II savezne lige. U kvalifikacijama su se takmičile tri ekipe: "Senta" (kao prošlogodišnji šampion Vojvodine), "Struga" i šabačka "Zorka". Rezultati su pak bili sledeći: "Senta" - "Struga" 16:8; "Struga" - "Zorka" 19:3 i "Senta" - "Zorka" 28:9. ekipa "Sente" je u dva meča postigla 44 i primila 17 golova. Sastav ekipe i imena strelaca glasili su: Atila Ujhazi, Laslo Varga Poljak (7), Nandor Prikidanovič (12), Robert Rečko (10), Laslo Tot, Đerđ Cabafi (2), Rade Dimić (5), Ivan Hireš (2), Goran Krivokapić, Ferenc Barna, Tibor Božo i Ištvan Hegediš (2). U drugoj utakmici igrali su Aleksandar Živkov, Gabor Ezveđ, Žolt Gebleš (2), i Henrik Šorđe.

Šesnaestoga jula 1984. otpočela su takmičenja u Istočnoj grupi II savezne lige. Cilj Senćana bio je ostanak u ligi. Tabela je pak bila sledeća:

1. C. Zvezda 18 13 2 3 287:183 28
2. Goč 18 13 0 5 228:183 26
3. Beograd 18 11 3 4 238:183 25
4. ŽAK 18 12 1 5 231:177 25
5. Dinamo 18 11 0 7 237:179 22
6. Proleter 18 9 4 5 256:206 22
7. Spartak 18 7 1 10 208:206 15
8. Senta 18 6 1 11 190:267 13
9. Vardar 18 2 0 16 279:316 4
10. Vojvodina 18 0 0 18 124:316 0

Godine 1985, na nedelju dana pre početka prvenstva, više iskusnih starih igrača je izjavilo da usled raznorodnih ličnih obaveza ostavlja vaterpolo, bez obzira na to što su u prethodnoj godini barvuroznim jurišem uspeli da ostanu u II saveznoj ligi. Rukovodstvu nije preostalo ništa drugo do da u maju 1985. objavi napuštanje lige. Klub je nakon ovoga odlučio da će glavni akcenat staviti na omladinsku i juniorsku ekipu, te da će glavni cilj predstavljati sticanje iskustava. Juniori su učestvovali na takmičenjima za kup Vojvodine, čiji su konačni rezultati izgledali ovako:

1. ŽAK 3 3 0 0 67:28 6
2. Bečej 3 2 0 1 58:31 4
3. Proleter 3 0 0 2 36:50 2
4. Senta 3 0 0 3 11:63 0

Seniorska ekipa nije delovala ni tokom 1986. godine. Rukovodstvo kluba bavilo se omladinskim ekipama. Juniorska ekipa - koja je još bila u povoju - učestvovala je na zimskom šampionatu Vojvodine, čija je tabela nakon završetka takmičenja izgledala ovako:

1. ŽAK 3 3 0 0 44:20 6
2. Proleter 3 1 1 1 47:22 3
3. Bečej 3 1 1 1 45:25 3
4. Senta 3 0 0 3 9:77 0

Dvanaestoga juna 1987. senćanski vaterpolo-klub je obavestio učenike osnovnih škola da tokom letnjeg raspusta organizuje školu vaterpola za decu u uzrastu od 9 do 14 godina. Cena školarine u vaterpolo-školi bila je 4000 dinara. Nakon završetka škole je za talentovaniju decu bila obezbeđena mogućnost učlanjivanja i aktivnog učestvovanja na takmičenjima.

U sezoni 1987. seniorska ekipa "Sente" iznova se okupila i prijavila za učešće u Vojvođanskoj ligi. Protivnici su bili novobečejsko "Jedinstvo" i belocrkvansko "Jezero". Vojvođanska liga realizovana je u okviru dva turnira.

Rezultati prvog turnira bili su:
Senta - Jezero 15:10
Jezero-Jedinstvo 14:15
Jedinstvo-Senta 10:12

Rezultati drugog turnira bili su:
Jezero-Senta 6:17
Jedinstvo-Jezero 15:16
Senta-Jedinstvo 26: 9

Sa četiri pobede i 8 osvojenih bodova "Senta" je postala šampion Vojvodine i ponovo stekla pravo da učestvuje u kvalifikacijama koje bi je odvele u Istočnu grupu II lige. Kvalifikacije su održane u Skoplju. Rezultati su bili: "Struga" - "Senta" 11: 11; "Student" - "Struga" 12:12; "Student" - "Senta" 15:13.

Tabela je izgledala pak ovako:
1. Student 2 1 1 0 27:25 3
2. Struga 2 0 0 2 23:23 2
3. Senta 2 0 1 1 24:26 1

Članovi senćanskog tima su bili: Elemer Cabafi, trener, Atila Ujhazi, Hireš Ivan, Rade Dimić, Robert Rečko, Laslo Tot, Laslo Varga Poljak, Imre Molnar, Žolt Tolmači ml., Tibor Božo, Žolt Gebleš, Stojan Simeunović, Momir Mrđa, Zoltan Fazekaš, Igor Gluščević i Endre Katona.

Godine 1988. senćanski vaterpolisti postali su prvaci vojvođanske lige, nakon što su pobedili jedinog protivnika, novobečejsko "Jedinstvo" sa 24:8 i 22:15. Time su iznova stekli pravo da učestvuju u kvalifikacijama. Kvalifikacije su trebale da budu održane u periodu od 9. do 11. septembra 1988, no one su izostale pošto Makedonija nije imala svog predstavnika. Time je ekipa "Sente" automatski postala prvak Srbije i bez kvalifikacija ušla u Istočnu grupu II lige. U II saveznoj ligi prvenstvo je odigravano po dvokružnom bod-sistemu sa sledećim protivnicima: "Struga", "Goč" (Vrnjačka Banja), "Zorka" (Šabac), "Student" (Beograd), "Dinamo" (Pančevo), "Vojvodina" (Novi Sad) i "Spartak" (Subotica). Postavka tima bila je sledeća: Endre Katona, Imre Molnar, Atila Ujhazi, Ivan Hireš, Tibor Božo, Robert Varga, Igor Gluščević, Momir Mrđa, Ferenc Barna, Laslo Đetvai, Karolj Lenđel, Stojan Simeunović, Čaba Horvat, Atila Benkovič, Zoltan Fazekaš, Laslo Varga Poljak, Žolt Tolmači ml. i Laslo Tot.

Godine 1989. rukovodstvo kluba je kao cilj pred seniorsku ekipu postavilo opstanak u II saveznoj ligi, što je, konačno, i uspelo. Interesantniji rezultati iz prvenstva bili su: "Senta" - "Student" 11:7; "Senta" - "Dinamo" 12:10; "Senta" - "Spartak" 9:12; "Senta" - "Vojvodina" 10:7 i "Senta" - "Zorka"12:10.

Konačni izgled tabele bio je sledeći: 
1. Goč 14 12 0 2 205:113 24
2. Vojvodina 14 9 1 4 154:136 19
3. Student 14 8 0 6 172:126 16
4. Dinamo 14 7 0 7 153:145 14
5. Spartak 14 6 1 7 153:146 13
6. Struga 14 6 1 7 133:149 13
7. Senta 14 5 0 9 126:194 10
8. Zorka 14 0 1 13 122:203 1

Ekipu "Sente" činili su sledeći igrači: Ujhazi, Hireš, Cabafi Đ., Božo, Lenđel, Varga Poljak, Benkovič, Tolmači, Tot B., Kemiveš, Katona, Tot L. i Molnar.
Godine 1989. u Senti je gostovala reprezentacija Indonezije i pobedila sa 15:3. Postavka "Sente" bila je: Bela Tot, Endre Katona, Momir Mrđa, Žolt Gebleš, Laslo Varga Poljak, Karolj Lenđel, Igor Gluščević, Zoltan Vajda, Žolt Fendrik, Tibor Božo, Ivan Hireš, Atila Benkovič, Robert Kemiveš, Zoltan Fazekaš, Žolt Tolmači ml. i Laslo Tot.

Godine 1990. senćanski vaterpolo - klub "Železničar" se u prazničnoj atmosferi podsetio na 60-godišnjicu formiranja kluba. Svečanost je održana u Svečanoj sali Gradske kuće. Predsednik kluba je bio Friđeš Zentai, a sekretar pak Laslo Varga Poljak, koji se tom prilikom ujedno oprostio od aktivnog takmičenja. Klub je te godine u Kiosku po prvi put zvanično priredio vaterpolo-bal. U okviru svečanosti 8. jula 1990. je pred oko 1200 gledalaca održan meč vaterpolo-reprezentacija Jugoslavije i Republike Mađarske. Reprezentacija Jugoslavije je igrala u sledećoj postavci: Posinković, Popović, Subotić, Šimenc, Jelenić, Vičević, Gočanin, Bezmalinović, Bukić, Vasović, Rađenović i Lašić. Savezni kapiten bio je Nikola Stamenić. Članovi reprezentativnog tima Republike Mađarske bili su Ambruš, Kiš, Šmit, Petervari, Đenđeši, Laslo Tot, Imre Tot, Mesaroš, Peter, Vince, Doci i Nemeš. Savezni kapiten bio je dr Janoš Konrad. Sudije su bili Marjai (Republika Mađarska) i Đorđević (Jugoslavija).

Godine 1990. senćani su završili na devetom mesto u Istočnoj grupi II savezne lige, sa postavkom Živkov, Hireš, Dimić, Gebleš, Radek, Tot, Benković, Medić, Lozanov, Kemiveš, Tolmači, Milošević, Berček i Katona.

U maju 1991. na red je došla izborna skupština. Novi predsednik je postao Radovan Popov, a trener pak Mikloš Capko. Igrači su pak bili: Živkov, Hireš, Dimić, Gebleš, Radek, Tot, Gligor, Benkovič, Medić, Drobina, Balog, Đetvai, Božo i Tolmači. Klub je sa dva osvojena boda završio na pretposlednjem mestu u Istočnoj grupi II savezne lige.

Početkom 1992. bližio se kraj renoviranja klupskih prostorija. Godine 1992. sledstveno reorganizaciji lige senćanski vaterpolo-klub "Železničar" dobio je raspored u Jugoslovenskoj amaterskoj ligi. Usled opštepoznate političke situacije (koja je u Senti bila još osetnija negoli drugde), međutim, klub je otkazao svoje učešće. Čak je više igrača i napustilo klub, tako da je pažnja rukovodstva koncentrisana na omladinski uzrast. Na omladinskim prvenstvima Senćani su ostvarili pažnje vredne rezultate na vojvođanskom nivou, a posebno u uzrasnoj grupi od 14 do 16 godina. Mladima su se bavili Elemer Cabafi, Ivan Hireš i Aleksandar Živkov. Na inicijativu Elemera Cabafija te je godine u Senti pokrenut i ženski, odn. devojački vaterpolo.

1994. u Senti je zvanično oformljena ženska vaterpolo-ekipa.

U 1995. godini senćanski vaterpolisti (Čikoš, Vijatov P., Dimić, Mirković, Sel, Boćorek, Poša, Krivokapić, Vijatov A., Stošić, Čudić, Ivan, Kočiš i Laslo Tot kao trener) otpočeli su nastupe u Jugoslovenskoj amaterskoj ligi. Tu su još nastupali Kraljevo, Kruševac, Vrnjačka Banja, Jagodina, Valjevo, Smederevska Palanka i beogradski "Vračar".

Godine 1996. oni su nastupali u Jugoslovenskoj amaterskoj ligi (ŽAK, "Dinamo", "Senta", "Vračar"), a tim u sastavu Ujhazi, Vijatov A., Dimić, Mirković, Vašaš, Gligor, Poša, Kemiveš, Stošić, Krivokapić, Ivan, Živkov i Laslo Tot kao trener je pored toga osvojio i prvenstvo Srbije.

1997. i 1998. godine senćanski vaterpolisti su takmičenja u grupi "Sever" Jugoslovenske amaterske lige okončali na 2 mestu sa 12 bodova, iza "Dinama", a ispred "Vračara", "Jagodine", "Crnice", i "Valisa". "Senta" je time stekla pravo da nastupi u finalu turnira Jugoslovenske amaterske lige koji se održavao u Crnoj Gori, na koji, međutim, nije otputovala, te ju je savez kaznio novčanom kaznom u iznosu od 5000 dinara.

U 1998. godini Jugoslovenska amaterska liga je znatno ojačala, pošto su se u ligu - pored Sente - prijavili i bečejska "Mladost", "Šabac", "Proleter", "Kraljevo", "Jagodina", "Crnica", "Vračar" i "Valis". Senta je osvojila drugo mesto u ligi, te je tako muška ekipa učestvovala na bečejskim kvalifikacijama za ulazak u I B ligu, gde je završila na drugom mestu iza lokalne ekipe "Mladost" i time stekla pravo za učešće u višem rangu, no usled nedostatka pokrivenog bazena ona je odustala od učešća. Ekipu su činili Aleksandar Živkov, Balaž Vašaš, Rade Dimić, Predrag Mirković, Darko Samardžić, Ivan Hireš, Norbert Poša, Gligor Gelert, Andraš Vijatov, Mikloš Ajtai, Robert Kemiveš, Kristijan Čikoš, Akoš Ivan i Dragan Knežević.

Zbog ratnih zbivanja tokom 1999. nije održano ni jedno jedino prvenstveno takmičenje u državi.

Tokom 2000. godine šampionat je nastavljen u Jugoslovenskoj amaterskoj ligi.
Dvadeset devetog avgusta 2000. senćanski Vaterpolo-klub "Železničar" je u okviru međunarodnog turnira evocirao svoj 70-godišnji jubilej. Na turniru su učestvovali pobednik Lige šampiona "Bečej", subotički "Spartak", HVSC iz Hodmezevašarhelja, kao i domaći tim. U senćanskoj ekipi nastupili su sledeći vaterpolisti: Atila Ujhazi ml., Eduard Vicai, Kornel Balo, Mikloš Ajtai, Dejan Krivokapić, Danilo Babin, Laslo Husak, Robert Bariček, Darko Samardžić, Roland Tasić, Predrag Mirković, Toni Ruža, Norbert Poša, Robert Kemiveš, Andraš Vijatov i Laslo Šuranji. 

Sezonu su odigrali u "A" grupi Srpske lige, pored ekipa "Proletera", TENT-a, "Vračara" i "Jezera", osvojivši treće mesto i pravo da u narednoj sezoni igraju u "B" grupi I savezne lige. Juniori su nastupali u Vojvođanskoj ligi. Juniorke su sa posebnom dozvolom (budući da druge ekipe nisu postojale) igrale u Vojvođanskoj muškoj ligi osvojivši drugo mesto.

2001. godine počelo je zimsko prvenstvo Vojvođanske lige, u kojem su pored Senćana učestvovale i ekipe iz Subotice, Bečeja, Kikinde, Zrenjanina i Novog Sada.
U 2001. godini senćanski vaterpolo-klub "Železničar" nastavio je sa svojim nastupima u Jugoslovenskoj amaterskoj ligi, pošto propozicije i materijalne prilike - oličene u nedostatku pokrivenog bazena - iznova nisu dozvoljavale da klub nastupa u I "B" saveznoj ligi. Pobednik lige bio je učesnik potonjeg doigranog finalnog meča za titulu šampiona Jugoslavije, ekipa Niša, dok je "Senta" bila šesta.

U 2002. godini su okončanjem zimskog dela prvenstva Vojvođanske lige senćanski momci u uzrastu od 12 godina završili na 2. mestu. U letnjem delu prvenstva četrnaestogodišnjaci su bili šesti, a šesnaestogodišnjaci su pak završili na 3. mestu.
Šestog i sedmog jula 2002. u Senti je održan državni vaterpolo-šampionat za žene, na kojem su učestvovale tri ekipe. Rezultati su bili sledeći: "Bečej" - "Senta" 15:2; TAŠ 2000 (Beograd) - "Bečej" 1:22; "Senta" - TAŠ 2000 10:1. Osvajač srebrne medalje, ekipa "Sente", igrala je u sledećoj postavci: Kristina Kinčeš, Ibolja Tari, Izabela Benak, Andrea Hever, Đenđi Mesaroš, Eva Prikidanovič, Čila Urban, Žužana Fekete, Ksenija Plećaš, Dragana Pantelić, Dragana Manojlović, Danica Vijatov i Aleksandra Besanovac. Trener je bio Laslo Tot. Između 15. i 18. avgusta završena je Jugoslovenska amaterska liga. "Senta" je završila na 4. mestu. Dva poslednja meča odigrana su u Senti: "Senta" - "Mladost" (Bečej) 8:15. Postavka domaćih izgledala je ovako: Ujhazi ml., Šuranji, Samardžić, Vig, Babin, Krivokapić, Bariček, P. Jasić, Husak, Ajtai, Hic, N. Jasić, Ruža i Vicai. U drugom meču "Senta" - ŽAK rezultat je bio 4:2. Iz senćanskog tima u vodu su ušli Vicai, Šuranji, Samardžić, Bariček, Babin, Krivokapić, Klošak, P. Jasić, Husak, Ajtai, Juhas, N. Jasić, Ruža i Balo.

U 2003. su okončanjem zimskog dela prvenstva Vojvođanske lige senćanski momci u uzrastu od 14 i 16 godina u oba slučaja završili na petom, a 18-godišnjaci pak na četvrtom mestu. U letnjem delu prvenstva četrnaestogodišnjaci i šesnaestogodišnjaci su u oba slučaja bili treći. U takmičenjima za Kup Vojvodine u kategoriji devetnaestogodišnjaka Senćani su završili na 4. mestu.
U 2003. muška ekipa "Sente" završila je na 5 mestu amaterskog prvenstva Savezne lige Srbije i Crne Gore, dok je u prvenstvu Vojvodine i vojvođanskom kupu bila četvrta. Omladinska ekipa takođe je završila na 4. mestu zimskog i letnjeg dela prvenstva Vojvodine. Kadeti (16-godišnjaci) su bili treći na prvenstvu Vojvodine, a u zimskom delu pomenutog prvenstva bili su šesti. Juniori su bili 3 na šampionatu Vojvodine i peti u zimskom delu šampionata. Juniorke su bile šeste u zimskom delu prvenstva Vojvodine.

Avgusta 2004. okončano je prvenstvo u saveznoj ligi. Senćani su osvojili 2. mesto u sledećoj postavci: Eduard Vicai, Mihalj Klošak, Darko Samardžić, Laslo Šuranji, Danilo Babin, Nandor Prikidanovič ml., Dejan Krivokapić, Robert Bariček, Balaž Vašaš, Mikloš Ajtai, Čaba Hegediš, Toni Ruža, Predrag Mirković, David Čikoš i Laslo Husak. Na državnom prvenstvu za žene Senćanke su bile četvrte. U senćanskoj ekipi su igrale Janka Berta, Ibolja Tari, Izabela Benak, Andrea Hever, Đenđi Mesaroš, Eva Prikidanovič, Kristina Kinčeš, Žužana Fekete, Boglarka Rudič, Anamarija Benak, Andrea Lenđel, Kinga Bajus, Eniko Nađ i Kata Košicki. 
U 2004. godini senćanska muška vaterpolo-ekipa ostvarila je sledeće rezultate: 3. mesto na seniorskom takmičenju za kup Vojvodine, omladinska ekipa (do 18 godina) bila je 3. na letnjem i 4. na zimskom delu prvenstva Vojvodine, Kadetska ekipa (do 16 godina) bila je 5. na letnjem i 4. na zimskom delu prvenstva Vojvodine. Juniori (do 12 godina) su završili na 2. mestu na prvenstvu Vojvodine. Ekipa veterana bila je 3. na prvenstvu Vojvodine. Senćanska ženska omladinska vaterpolo-ekipa bila je druga na otvorenom prvenstvu Srbije. 
U 2004. godini ženska državna vaterpolo-reprezentacija učestvovala je na takmičenjima u B-grupi Evropskog prvenstva. U kvalifikacijama - koje su održane u Obrenovcu - pored domaće reprezentacije učestvovale su i ekipe Belorusije, Ukrajine i Portugalije. Članice reprezentacije Srbije i Crne Gore bile su i Senćanke Eva Prikidanovič i Žužana Fekete.

U 2005. godini su u novoformiranu žensku omladinsku državnu reprezentaciju ušle i tri Senćanke: Janka Berta, Boglarka Rudič i Andrea Lenđel.
Od januara 2005. je pod nadzorom trenera Elemera Cabafija počela da trenira i naredna, nova i obećavajuća generacija u uzrastu od 9 do 11 godina, koju čine: Adam Bali, Krištof Juhas, Akoš Homolja, Filip Vučinić, Gergelj Nađ, Janoš Locki, Filep Agošton, Robert Urban, Viktor Šeregi, Akoš Kopas, Ištvan Segi i Žoka Pataki.

Saobrazno podacima koji potiču počev od 1970-ih godina pa zaključno do 2005. članovi kluba bili su sledeći abecednim redom navedeni igrači i takmičari:

Ajtai Mikloš, Andruško Sebastijan, Atlagić Aleksandar, Atlagić David, Avdalović Predrag, Babin Danilo, Babin Vitomir, Badiš Zoltan, Bajus Čongor, Bajus Tamaš, Bali Bertold, Balint Bela, Balint Šandor, Bala Kološ, Balo Vitold, Balo Kornel, Balo Akoš, Balog Atila, Balog Danijel, Balog Isidor, Balog Kristijan, Barat Kalman, Bariček Robert, Barna Ferenc, Barši Kristijan, Belec Ferenc, Bene Tamaš, Bene Zoltan, Benkovič Atila, Berenji Antal, Berta Aron, Berta Atila, Berta Sabolč, Berze Jožef, Bocan Geza, Boćorek Aleksandar, Boljanović Dragutin, Borđoški Aleksandar, Boroš Đevi Laslo, Boros Đevi Lorant, Boroš Norbert, Boroš Zoltan, Boroš Zoltan, Božo Tibor, Božoki Robert, Božoki Žolt, Branovački Adam, Brkić Petar, Buboljak Roland, Bulatović Tamaš, Buranj Gabor, Buranj Ferenc, Buranj Šandor, Buza Mark, Čikoš David, Čikoš Kristijan, Čudić Marko, Ćurčić Vladimir, Ćušić Miroslav, Cvetičanin Dragan, Cvetković Aleksandar, Cabafi Elemer, Cabafi Đerđ, Dimić Rade, Diveki Žolt, Đukić Mirko, Đurica Dejan, Đurović Velibor, Ečegi Kornel, Edelenji Gabor, Eseš Atila, Evetovič Čaba, Fazekaš Bela, Fazekaš Zoltan, Feher Čaba, Fendrik Ferenc, Fendrik Mihalj, Fendrik Žolt, Gligor Gelert, Gluščević Igor, Gombi Zoltan, Gebleš Žolt, Gemeri Čaba, Greguš Laslo, Gubik Tibor, Đerćaš Žolt, Đetvai Laslo, Đere Zoltan, Đeri Čaba, Hajagoš Čaba, Hajbel Kornel, Hajbel Žolt, Hegediš Čaba, Hegediš Ištvan, Hegediš Zoltan, Hajnrih Žolt, Hever Laslo, Hireš Ivan, Homolja Zoltan, Horti Sabolč, Horti Tamaš, Horvat Čaba, Horvat Imre, Heder Robert, Husak Bela, Husak Laslo, Husak Janoš, Hic Zoltan, Ivan Akoš, Jakovljević Viktor, Janek Ištvan, Janek Đerđ, Jankovič Andor, Jasić Nenad, Jasić Predrag, Jovanović Goran, Juhas Atila, Jung Đula, Kalman Tibor, Kalmar Atila, Kalmar Karolj, Kalmar Kristijan, Karačonji Tibor, Kasaš Gabor, Katona Endre, Keceli Mesaroš Zoltan, Kečkeš Ištvan, Kiralj Tamaš, Kiš Tamaš, Klošak Mihalj, Kloc Antal, Knežević Dragan, Kobrehel Čaba, Kobrehel Laslo, Kočiš Ferenc, Komjenić Dragan, Kopas Robert, Kopas Andraš, Kopas Akoš, Kopas Đula, Kovač Akos, Kovač Žolt, Kozma Čaba, Kemiveš Robert, Krivokapić Andrija, Krivokapić Dejan, Krivokapić Goran, Kucora Atila, Laufer Andraš, Lenđel Karolj, Lenđel Robert, Lenđel Tamaš, Letić Aljoša, Letić Nikola, Lošonci Atila, Manjevski Marko, Marki Laslo, Martonoši Bela, Matok Zoran, Mesaroš Balaž, Mirković Predrag, Mijić Lazar, Mijić Marjan, Mijić Nikola, Mirković Branislav, Mirković Predrag, Molnar Imre, Mrđa Momir, Nađabonji Čaba, Nađ Abonji Rihard, Nađabonji Viktor, Nađ Čaba, Nađ Jožef, Nemet Akoš, Nikičić Dragomir, Nikičić Viktor, Nikolić Vladimir, Novak Akoš, Novak Denis, Novak Tomas, Orovački Dragan, Ezveđ Gabor, Pakaški Dušan, Palatinuš Zoltan, Palatinuš Čongor, Pap Žolt, Pavlović Vladimir, Perc Mihalj, Pinter Akoš, Pinter Laslo, Pjevač Ognjen, Popov Aleksandar, Poč Bela, Poša Norbert, Prijović Milan, Prikidanovič Nandor, Prikidanovič Nandor ml., Rac Sabo Akoš, Rac Sabo Laslo, Radenković Nemanja, Radonjić Predrag, Radonjić Miljan, Rečko Robert, Repecki Peter, Repaš Laslo, Repaš Sabolč, Rudič Akoš, Ruža Kristijan, Ruža Toni, Šalak Arpad, Samardžić Darko, Šandor Žolt, Šećerov Nikola, Serdar Mile, Simeunović Srđan, Simeunović Stojan, Sočin Đorđe, Šorđe Henrik, Šoti Rihard, Šoti Viktor, Šoti Robert, Srpak Nikola, Stojanović Atila, Šuranji Laslo, Sabo Arpad, Sabo Čaba, Sabo Endre, Sabo Igor, Sabo Nemedi Peter, Sabo Robert, Sabo Tamaš, Sabo Tenki Laslo, Salai Tibor, Saraz Đula, Sečenji Laslo, Sel Viktor, Sep Kornel, Sorčik Akoš, Sorčik Atila, Sorčik Ferenc, Sorčik Peter, Segi Mikloš, Seč Endre, Takač Đerđ, Tandari Atila, Tasić Norbert, Tasić Roland, Terzin Ivan, Terzin Robert, Tolmači Andraš, Tolmači Geza, Tolmači Geza ml., Tolmači Ištvan, Tolmači Sabolč, Tolmači Žolt, Tolmači Žolt ml., Terek Roland, Tot Atila, Toth Laslo, Tot Robert, Tot Tibor, Tot Horgoši Laslo, Tot Horgoši Žolt, Tot Bojnik Zoltan, Turi Žolt, Tuza Tibor, Ujhazi Atila, Ujhazi Atila ml., Ujhazi Tamaš, Urban Atila, Urban Šandor, Uzelac Dragan, Vajda Robert, Vamoš Lajoš, Varga Ferenc, Varga Robert, Varga Poljak Laslo, Vašaš Akoš, Vašaš Balaž, Vašaš Tamaš, Vasić Zoran, Vicai Eduard, Vicai Kornel, Vig Robert, Vijatov Andraš, Vijatov Peter, Vimer Ištvan, Vereš Atila, Vukov Mario, Zaboš Laslo, Zeković Đorđe, Živkov Aleksandar i Zonai Viktor.

Senćanski ženski vaterpolo

Senćanski ženski vaterpolo iniciran je 1992. godine pod rukovodstvom Elemera Cabafija. Ekipa je postala samostalna 1994. Tada su se ženskim vaterpolom izuzev Sente bavili još jedino u Kotoru, Beogradu, Pančevu i Bečeju. Počev od 1996. prestalo se sa ženskim vaterpolom, pošto su ekipe delovale jedino u Bečeju i Senti. Naredni period senćanske devojke prvenstveno su ispunjavale treninzima i pripremama. U prvenstvenoj sezoni 2000. godine senćanske devojke su sa posebnom dozvolom mogle da uzmu učešće u vojvođanskoj muškoj juniorskoj ligi, te su osvojile 2. mesto.

Žensko vaterpolo-prvenstvo iznova je startovalo 2001. godine uz učešće tri tima - "Sente", "Bečeja" i beogradske ekipe TAŠ 2000. U 2001. tim "Sente" je bio treći, 2002. drugi, 2003. treći, a 2004. pak četvrti, pošto su počev od 2003. u prvenstvu učestvovale 4 ekipe. Te godine senćanske devojke su u kup-nadmetanju stale na treću poziciju pobedničkog postolja. 
U periodu 1994 - 1995. senćansku žensku vaterpolo-ekipu činile su sledeće osobe: Melinda Kiralj (rođena 1975), Hermina Ris (1975), Nora Horvat (1975), Suzana Nađ (1975), Ema Lazić (1975), Žužana Rudič (1978), Silvija Sabo (1978), Silvija Eseš (1976), Hajnalka Sabo (1977), Jasmina Borđoški (1977), Mirjana Đurić (1977), Marta Kasaš (1977), Oršolja Vidač (1977), Sabina Antal (1977), Betina Antal (1979), Đenđi Sakali (1977), Emeše Turi (1977), Eniko Turi (1977) Valentina Tuza (1979), Beatriks Kiš (1979), Jerne Jablonski (1978) i Georgina Tot (1980).

U sezoni 1995 - 1996. igrale su sledeće osobe: Biljana Popović (1984), Đenđi Mesaroš (1984), Žužana Fekete (1986), Ildiko Tari (1982), Ibolja Tari (1984), Boglarka Habram (1984), Kristina Kinčeš (1986), Andrea Hever (1985), Sonja Belak (1983), Maja Vidicki (1981), Blanka Ileš (1986), Erika Boršoš (1982), Eva Varga Poljak (1985) i Aniko Varga Poljak (1986).

U periodu između 1996. i 1998. pobrojanima su se priključile i Eva Prikidanovič (1986), Izabela Benak (1986), Judita Kasaš (1987) i Anita Gubik (1982).
U 1999. godini su se usled NATO-bombardovanja odvijali samo treninzi, dok prvenstva, raznorodnih turnira i nadmetanja nije bilo. U ekipi je ostalo sveukupno njih jedanaestoro: Biljana Popović, Đenđi Mesaroš, Žužana Fekete, Ildiko Tari, Ibolja Tari, Boglarka Habram, Kristina Kinčeš, Andrea Hever, Blanka Ileš, Eva Prikidanovič i Izabela Benak.

Počev od 1998. godine trenerske obaveze je preuzeo Laslo Tot, pod nadzorom Elemera Cabafija. Spisak sastava senćanskog tima je u kasnijem periodu proširen sledećim imenima: Janka Berta, Boglarka Rudič, Andrea Lenđel, Kinga Bajus, Kata Košicki, Anamarija Benak, Timea Menjhart i Melinda Velez Vereš. Tokom jedne sezone u Senti su igrale i Beograđanke Dragana Pantelić i Ksenija Plećaš, kao i Bečejka Danijela Tot. Od ovih, kao i od par drugih beogradskih igračica je u 2003. godini oformljena ekipa beogradskog "Vračara".

Državna ženska vaterpolo-reprezentacija je tokom 2004. počela sa međunarodnim nastupima. Kao što smo već pomenuli, svoje mesto u reprezentaciji su prigodom kvalifikacija u "B" grupi evropskog prvenstva svoje mesto dobile i Žužana Fekete i Eva Prikidanovič. Počev od jeseni 2004. još tri senćanske igračice su takođe dospele u reprezentaciju: Kristina Kinčeš, Andrea Hever i Izabela Benak. U 2005. u novoformiranu omladinsku reprezentaciju ušle su i tri Senćanke: Janka Berta, Boglarka Rudič i Andrea Lenđel.

U periodu od 1992. do 2005. u senćanskoj ženskoj vaterpolo-ekipi igrale su sledeće abecednim redom prezimena navedene vaterpolistkinje:

Antal Betina, Antal Margita, Antal Sabina, Belak Sonja, Benak Izabela, Berta Janka, Beserovac Aleksandra, Bolok Tereza, Borđoški Jasmina, Boršoš Erika, Birclin Bojana, Buranj Oršolja, Đurić Mirjana, Eseš Silvija, Fekete Žužana, Gergelj Timea, Habram Boglarka, Hever Andrea, Horvath Nora, Ileš Blanka, Ileš Ester, Jablonski Jerne, Karaš Teodora, Kasaš Judita, Kasaš Marta, Kinčeš, Kristina, Kiralj Melinda, Kiš Beatriks, Knežević Ljiljana, Lazić Ema, Manojlović Dragana, Menjhart Timea, Mesaroš Đenđi, Mičko Judita, Nađ Anita, Novosel Agneš, Pantelić Dragana, Plećaš Ksenija, Popović Biljana, Prikidanovič Eva, Ris Hermina, Sabo Hajnalka, Sabo Silvija, Sakali Đenđi, Tari Ibolja, Tari Ildiko, Toth Danijela, Tot Georgina, Tripolski Timea, Turi Emesše, Turi Eniko, Tuza Valentina, Urban Čila, Varga Poljak Aniko, Varga Poljak Eva, Velez Vereš Melinda, Vidač Oršolja, Vidicki Maja, Vijatović Danica i Vuković Jelena.


Senćanski veteranski vaterpolo

U okviru "Sente" 2000. godine je oformljena i veteranska sekcija. Od osnivanja "stari momci" igraju rekreativno, iz uživanja, radi korisnog provođenja slobodnog vremena, te radi upražnjavanja što zdravijeg stila života. U kasnijem periodu su realizovali čak i lokalne mečeve, te išli i na gostovanja po okolini, kod sledećih klubova: ŽAK (Kikinda), "Vojvodina" (Novi Sad), "Mladost" (Bečej). Sa ovim ekipama su na recipročnoj osnovi odigrali i mečeve.

Počev od 2001. godine uspostavili su kontakt i sa bratskim gradom Hodmezevašarheljom iz Republike Mađarske, te je tako ustanovljeno jedno zonsko takmičenje uz učešće veteranskih ekipa Sente, Hodmezevašarhelja, Arada i Kikinde. Čini se da se ovaj sa druženjem i razonodom skopčani niz takmičenja odomaćio, no on privremeno miruje zbog uvođenja prinudnog viznog režima.

Od 2003. godine Vaterpolo-savez Vojvodine je pokrenuo ligu veterana, u kojoj pored Senćana učestvuju i timovi kikindskog ŽAK-a, subotičkog "Spartaka", novosadske "Vojvodine" i "Bečeja". U 2003. i 2004. godini Senćani su bili osvajači bronzane medalje.

Članovi senćanskog tima vaterpolo-veterana su: Atila Ujhazi, Nandor Prikidanovič, Karolj Lenđel, Laslo Đetvai, Ivan Hireš, Laslo Kovač Nemeš, Ferenc Belec, Robert Racko, Ferenc Barna, Ištvan Hegediš, Laslo Tot, Aleksandar Živkov, Ištvan Latak, Milan Đukić, Nikola Letić, Aljoša Letić, Laslo Kobrehel, Đerđ Takač, Zoltan Fazekaš, Laslo Varga Poljak, Elemer Cabafi, Tibor Božo, Robert Rečko, Ferenc Varga, Akoš Rudič, Rade Dimić i Atila Juhas, predsednik opštine Senta.

Abecedna lista predsednika i trenera vaterpolo-kluba "Senta"

Predsednici:

1. Atlagić Nedeljko
2. Babin Lazar
3. Brukner Aladar
4. Činčak Endre
5. Dragović Svetozar
6. Guelmino Šandor 
7. Hegediš Imre
8. Hegediš Zoltan
9. Jambor Elemer
10. Lenđel Karolj 
11. Montanji Karolj
12. Nikolić Velimir 
13. Petrov Stevan 
14. Popov Radovan
15. dr Šeregi Zoltan
16. Tripolski Ištvan
17. Varga Ferenc
18. Vorgić Milorad
19. Vujić Jovan
20. Zeković Bratislav
21. Zentai Friđeš

Profesionalni i pomoćni treneri:

1. Abonji Šandor
2. Atlagić Aleksandar
3. Bene Tamaš
4. Brindza Ištvan
5. Cabafi Elemer
6. Capko Mikloš
7. Daloš Ferenc
8. Hireš Ivan
9. Janek Đerđ
10. Jambor Elemer
11. Nađ Suzana
12. Prikidanovič Nandor
13. Tot Laslo
14. Ujhazi Atila
15. Urošević Zoran
16. Vorgić Milorad
17. Varga Poljak Laslo
18. Živkov Aleksandar

Korišćena literatura:

1. Sportlexikon, Budapest, Sportkiadó, 1986.
2. Sportenciklopédia, Budapest, Kossuth Kiadó, 2002.
3. Enciklopedija Fizičke Kulture, Zagreb, Jugoslovenski leksikografski zavod, 1975.
4. Szentai Újság (1930-1941)
5. Zentai Újság (1941-1944)
6. Jugoszláv Sportélet - 1930.
7. Tiszavidék (1969-1993)
8. Magyar Szó (1950-2005)
9. Rajki Béla-Gallov Rezső: Korszerű vízilabdázás - 1985.
10. Tolmácsy István: Testnevelés 1973-1978.
11. Sportski Žurnal (2000-2005)
12. Arhiv kluba
13. Informacije i arhivi autora, prijatelja sporta i članova kluba

Random Image

2010_08_28_019.jpg

Ko je ovde

Ko je na mreži: 8 gostiju i nema prijavljenih članova